Из пера Димитрија Јаничића

Повремено се враћам давно прочитаним књигама. Додуше, увек постоји неки разлог, него подсећање, неки сличан доживљај који то изазива. Необично, али многе од тих књига сада сасвим друкчије утичу на мене. Ваљда и због тога што их не читам на исти начин како сам то радио први пут. Не идем право, као некада. То ме подсети на једну пословицу афричког племена Масаи коју сам некада давно записао. Ако не знате – Масаи су они лепи високи Африканци чије сам мушкарце увек видео са копљем, делују достојанствено, а њихове жене имају сјајне манекенске и увек откривене груди. Они кажу: „ПРАВ ПУТ ВОДИ У ПРОПАСТ. ДО УСПЕХА СЕ УВЕК СТИЖЕ ЦИК-ЦАК (КРИВУДАВИМ) ПУТЕМ.

Но, друго читање може да се тумачи и као накнадна памет. За њу не важи она груба црногорска изрека „Потоња памет магарету под реп“. Пре би се рекло „После боја сви су генерали.“ То значи да када књигу читате други пут онда знате на што ћете обратити посебну пажњу. То значи да ћете наћи баш оно што сматрате посебно добрим.
Ево како сам доживео неке поновне сусрете са старим књигама:
Уживао сам у поновном читању „Чаробног брега“. Поново ми је био нов.
„Александријски квартет“ био ми је досадан. Нисам га завршио.
Пубертетска „Маријана моје младости“ била ми је глупа.
Одушевили су ме поново „Амерички богови“.
„Злочин и казну“ више никада нисам пожелео да читам.
Смарао ме је „Пармски картузијански манастир“.
Сузе ми је изазвала „Башта сљезове боје“. Ту тиху тугу нисам осетио при првом читању.
„Маслачково вино“ доживео сам као квалитетан ликер, а његов „Фаренхајт 451“ као ударац у стомак.
„Штихови“ Огдена Неша ме орасположе, а Микин „Плави чуперак“ растужи због тога што је Мика прерано отишао.
„Мисли“ Паскалове или „Знакове поред пута“ читам када ме наљути плитак ТВ програм.
Лепи су ти сусрети са старим пријатељима. Чак и када нас разочарају, врате нам нека сећања.