Из књиге „Речник српских народних веровања о биљкама“ Веселина Чајкановића

Зова је, као и код других народа, и код Срба демонско дрво. На њему бораве виле, и ко га посече, или оштети, или опогани, долази санкција (одузетост, или смрт). Напротив, ко га чува, томе ће све поћи у напредак. Зова има нарочиту примену у врачањима око стоке. Њоме се баје преко крављег крста „да би краве имале млека“. Ако крави тргне млеко, даје јој се у мекињама зова, која се апострофира да дозове млеко. Цев од зове на коју је натакнут у природи нађен пробушен камен, употребљава се у ђурђенданским врачањима око стоке. Известан култички значај зовин даје се претпоставити из чињенице да се њоме ките додоле. Цевчицом од зове се боду колачићи „младенчићи“. Зову не ваља ложити на ватру, „јер ће те болети зуби“.

У српским приповеткама типа Миде (о цару Тројану са козјим ушима), из земље којој је поверена тајна о наказним ушима изникне зова, и када су чобанчићи од њених прутова начинили свирале и почели свирати, кроз свиралу чуо се глас: „У цара Тројана козје уши“.

У народној медицини зова има широку примену. Чај од цвета је лек од грудних болести и главобоље, лист се употребава против главобоље и од њега се прави мелем за рану. Семе у белом вину пије се против затвора, а од младог грања прави се мелем за рану, као и од њене мезгре (ткиво између коре и сржи дрвета) и коре.

Мезгром од зове зауставља се крв кад се извади зуб. Да би жена лакше родила, запајају је водом са срцем из зове. Зовина кора је лек кад се забоде трн под нокат. Зовине жиле лек су од кожне болести. Против грлобоље сипа се у грло нишадор кроз цевку од зове.

Зовом се иначе лечи и водена болест, реуматизам, тешко мокрење, излучивање млека из дојки.