Причу написала Магдалена Реџовић

Већину времена моја деца, два тинејџера, проводе онлајн. То ме страшно љути. То ме страшно растужује. То ме фрустрира. Критикујем их. Браним! Молим! Не вреди. Своја искуства богате и стичу у виртуелном свету. Замењују шетњу шумом шетњом кроз неке креиране светове разноразних игрица.
Одахнем када почне школа и имају обавезе. Онда су приморани да одлазе на часове, уче, друже се, ступају у разговоре очи у очи, смеју се, љуте, сукобљавају и мире са људима од крви и меса, а не са 3D анимацијама.
Елем, трећу недељу већ и школа је постала нешто другачија. Задесила нас је пошаст која нас је све утерала у куће, у сигурност четири зида, у изолацију.

Данас нам је интернет важан колико и хлеб наш насушни.
Нас четворо, два просветара и два гимназијалца, комбинујемо, истовремено радећи, рачунаре и паметне телефоне, разне платформе, учионице, друштвене мреже, групе… Постављамо лекције, прегледамо тестове, есеје, радимо пројекте, смишљамо вежбе прилагођене тренутној ситуацији, радимо експерименте… И све то време бринемо о брзини протока информација. Само да не нестане интернета!
Док је већина у паници због вируса, моја породица је у паници због интернета. Чим се пробудимо, активирамо све уређаје. Када све ово прође, а проћи ће, ми ћемо, не дај боже, бити озрачени.
А ја?
Па знате ону народну: „Ругала се руга, па јој била друга.“
Е, ја сам та.
Члан сам 101 вибер групе. Имам свој блог, своје виртуелне учионице, своје електронске адресе, своје ученике на даљину, предавања на даљину, похвале и критике, сугестије и савете… Све је на даљину.
Своје дигиталне, илити, ИТ компетенције, унапредила сам вишеструко. Плашим се да ћу заборавити да држим оловку у рукама, да ћу изгубити навику да записујем и да ћу све више и више куцкати.
Нека нама само наш интернет издржи све ово, а ми, ми ћемо издржати. Саздани смо од јаког материјала.
Ипак, не изазивајмо судбину. Останимо код куће и користимо неограничено ограничени интернет!