Из књиге „Сетило се мајке“ Бранкице Дамњановић

Наиме, један монах живео је са пет мишева у некој богомољи. Једног дана, међутим, дошла је мачка и појела једног миша. Другог дана појела је другог, трећег дана страдао је трећи миш, четвртог је и претпоследњи миш био поједен. Како би га спасао, монах је одлучио да миша претвори у мачку, али се однекуд појавио пас и умало појео миша који је сада био мачка. Поново је монах, желећи да га сачува, морао да интервенише и претворио је миша у леопарда, још неколико пута у неке друге животиње, али како је увек било неког ко му је представљао претњу, он га претвори у лава, краља животиња. Краља нико не дира. И овај „краљ“ је био безбедан.

Шепурио се лав са срцем миша и чудио се како му се сви (с)клањају. У тој својој моћи сетио се, ипак, како само једна особа зна да он није лав, него миш и одлучио је да поједе монаха. Мудри монах је слутио шта се спрема, па је „лава“ поново вратио у тело које му је природа одредила – тело миша. Можемо спасити миша, али не тако што ћемо га претворити у лава. За такву помоћ обично стигне казна. Онаква какву је монах, срећом, избегао.