Српска православна црква и њени верници данас обележавају Беле покладе, последњи дан пред почетак Васкршњег поста, када се на трпези налази „бела“ храна и тражи опроштај грехова. У послеподневним часовима служи се у цркви опроштајно вечерње, јер се тада обавља “чин праштања” у храмовима. Покладе су дан за праштање увреда и дан за весеље. Верници једни од других траже опроштај, а и дају га за изречене увреде, немар, клевете, свађе, или за још тежа међусобна огрешења, како би могли чисте душе да започну пост и након њега причесте. Дан после Белих поклада, за православне вернике почиње прва недеља поста. Вишенедељни велики Васкршњи или Часни пост завршава се празником Васкрсења Исуса Христа – Васкрсом.

Народни обичаји

Покладе су народни празник распрострањен у Европи и Америци. Његови корени су пагански и везани за обележавање култа Сунца и доласка пролећа.

Док српски народ није примио хришћанство празновале су се покладе као део обреда пред смену годишњих доба, али су се онда, као и многи други обичаји, прилагодили хршћанским празницима и остали део наше традиције.

Народна веровања су повезивала овај период са повећаном опасношћу од нечистих сила, од којих се народ штитио на симболичне начине, рецимо белим луком или паљењем обредних ватри.

Народни обичаји се разликују у зависности о ком крају Србије је реч. Покладари или маскирани мушкарци обилазе куће, играју, певају, веселе се, „плаше“ и демостративно јуре малу децу, пале ватре од шаше, око којих играју са девојкама и надмећу се у прескакању ватре. Покладаре сељани дарују храном и слаткишима, а најчешће јајима.

На Беле покладе је постојао обичај да се прориче, нарочито помоћу јаја.

На овај дан добро је да свако од укућана поједе чен белог лука и барено јаје.

Некада су наши стари деци пред спавање трљали табане белим луком и облачили им кошуљицу наопако да би их сачували од вештица.

Обичај је да на данашњи дан синови и кћери са породицом одлазе код родитеља и носе им поклоне.