Када престанеш да будеш роду род

Причу написала Рената Минић

По традицији, нашем народу је од давнина крвна повезаност веома важна. Род мора да се поштује. Што је фамилија бројнија, то је та фамилија јача. Рођаци не смеју да се свађају, а и ако се посвађају, мора брзо да се измире. Тако сам ја учена.
Међутим, у пракси није то увек тако. Питам се шта је то што човека у неком тренутку натера да свој род не сматра више родом? Да се отуђи од њега. Да заћути и да не жели да више буде у контакту са својим рођеним. Али, питам се, са друге стране и да ли је здраво за човека, иако то традиција налаже, да буде близак са родом, само зато што су род, иако се са тим родом одавно разишао у схватањима и начелима? Да ли је здраво да одржавају блискост, то јест да се друже, зарад те заједничке крви, иако се свако њихово дружење претвори у надметање, препуцавање и на крају, свађу?

Ни у мојој фамилији, на жалост, није страно да род са рођеним не разговара, без обзира колико сви они добри, вредни и часни људи били.
Током генерација, Богу хвала, лоза се ширила, укрштала, множила и породично дрво се разгранало. Неке гране су под теретом својих потомака и саме отпале, па пустиле жиле и кренуле самостално да расту. Поједини су се дистанцирали, што због пресељења у друге градове и државе, што због својих властитих борби за преживљавањем током година инфлације, бомбардовања, различитих политичких схватања… Удаљили се, не виђају се међусобно, не позивају на славе, пунолетства, свадбе… Не позивају се више ни на сахране. Пролазе једни поред других, понекад се јаве једни другима, понекад чак ни то. А, знају да су род.
Поједини се одродили и у свађи. На жалост, имамо више таквих примера из прошлости. Људи се у поносу осиле, па се онда у инату заслепе. И тако то траје, па се занемари све оно добро што су током живота чинили. Али, није на мени да мерим на кантар нечије добро или нечије лоше, већ само желим да искажем своју тугу због појединих туђих поступака и последица тих поступака.
Рођени брат и сестра, живели у љубави и поштовању, све док се нису посвађали, у зрелим годинама, због неке приколице кукуруза. Прича иде да је она њему позајмила када он није имао стоку да прехрани, он после није хтео да јој врати када је њој требало, јер је, онако поносан, чуо да га је она по нечем лошем помињала, изневерила, понизила, она у љутњи, импулсивна каква је била, није ни села са њим да поразговара, већ платила звона у цркви да звоне, као наводно сахранила брата. Он више ни да чује за њу. И тако, после тога заћутали, нису причали више од двадесет година. Ма ни у истој просторији на фамилијарним славама нису хтели да седе. И фамилију поделили да морају да бирају стране. Ни на самрти нису хтели један за другог да чују. Прича иде да је тој свађи посредовао неко трећи, да су били изманипулисани, али кад погледамо, то је неважно. Посвађали се, заћутали, после и заборавили зашто се у ствари и посвађали, али наставили да ћуте, из поноса, пркоса, из непотребе један за другим.
Један деда ујак, познат иначе по својој себичности и опакој нарави, са једином ћерком своје рано преминуле рођене сестре, престао да комуницира јер је опет, преко неког другог, чуо како је она негде рекла да неће да дође на свадбу његовом сину. Нити је звао, нити су се посећивали више. И са својом рођеном ћерком се посвађао, до смрти није хтео за њу да чује. Кажу, она долазила на капију да га види, када био болестан, он рекао да је отерају. Његов син, са рођеном сестром наставио да не разговара, можда из солидарности према оцу, више ни сам не зна вероватно. Семе мржње је усађено и оно буја већ годинама. Живе, свако у својој димензији, отуђени, без сећање на лепе тренутке из прошлости. Све је то заборављено.
Један стриц читав живот живео као цврчак. Други стицали, он раскућавао и распродавао. Женио се више пута, разводио, имао и децу, али и њему и жени превелика мука то била да се о њима старају, па их оставили код бабе и деде, а они свако на своју страну. Свако у нове бракове. Те две моје сестре од стрица, као колатералну штету, баба и деда одгајили и одшколовали, од оца и мајке ни љубав ни бригу нису имале. Ни чоколаду једну никад, како моја сестра зна у тузи да помене. Као да су туђе постале. У једном наступу беса, јер отац и мајка нису имали да му дају оно што је тражио, мој стриц престао више и да зове и да долази код родитеља. Ни на сахрану оцу дошао није. На деобу имовине дошао. Свећу на гробу није после хтео ни једном ни другом да упали – каже, нису заслужили. А, све му дали. На крају дошао на праг ћерке, о којој никада бринуо није, без пребијене паре, болестан, истрошен, да га негује до смрти и сахрани.
Његова старија ћерка, када се удала и две девојчице израђала, постала незадовољна мужем и напустила га. И њега и децу. Отишла у потрази за бољим животом. Код другог мушкарца. Родила му још једно дете, а она два заборавила. Као да су туђа. Није више ни питала за њих. Да ли су нахрањене, да ли су здраве, има ли ко да их чува, води у школу, бди ли неко над њима када су болесне… Одрасле и оне, свака својим путем, уз оца и маћеху, која није нешто нарочито брижна била. После се та моја сестра чуди, што ћерке, већ одрасле, не желе да чују за њу.
Та иста сестра, вођена очевим генима, ни у том другом браку остала није. Цврчала и она тако, подучена родитељским примером, од мужа до мужа, од куће до куће, од посла до посла, вечито пребацујући кривицу за свој живот на неког другог. Млађа сестра се сажалила на њу, помагала је годинама, пружила дом када није имала где, а онда када у неком тренутку више није могла да помаже, старија сестра решила, у наступу беса (на саму себе ваљда), физички да се обрачуна са млађом. На жалост, полиција се умешала у тај случај. Више не желе да чују једна за другу. Неким људима, колико год да помажеш, недовољно је.
Моји рођаци, рођени брат и сестра не разговарају већ годинама. Замерили се због куће. Чији је који део. Родитељи, на жалост, у жељи да задрже доминацију, уместо да разреше ситуацију, пустили их да се међусобно свађају.
Други један стриц, у тузи за рано преминулим сином, променио се. Постао огорчен човек. Са братанцем и братаницом, децом покојног рођеног брата, завадио се око неког парчета земље, које нити је потребно њему, нити је потребно њима. Понос, инат, нерашчишћени рачуни из прошлости ваљда, који су само чекали повод за мржњу.
Има ту још примера, на велику жалост, а можда се питате зашто помињем ове догађаје, јер нису похвални? Помињем их за наук свима нама. Људи се замере због глупости, повређеног поноса. У неком тренутку помисле да је њихов угао гледања најисправнији, да је њихова истина једина истина, да имају право да другоме суде, намећу своје ставове и мешају се у живот. Мисле да тиме можда помажу, али нису ни свесни да праве још веће проблеме. Треба помоћи ономе у невољи, то стоји, али нико од нас нема права да решава туђе проблеме. Проблеми се појављују са разлогом. Људи кроз решавање кризних ситуација сазревају, јачају. Ако неко други дође и реши им тај проблем, чини им медвеђу услугу. Ускраћује их, унижава самопоуздање, а обавезује према оном ко је „помогао“. Помагач се осети изневереним, а помогнут закинутим. Род се од рода одроди.

Своје се месо не једе, каже народна пословица. Са разлогом речено. Запамтите и не дозволите да вам понос буде важнији од љубави према ближњима. Љуби ближњег свог као себе самог.

Posted on 13. marta 2021., in Iz mog ugla, Poučno, Priče, pesme, intervjui. Bookmark the permalink. Postavite komentar.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: