Из књиге „Умеће живљења“ Ериха Фрома

Савремени човек може у материјалном свету да постигне више него што је икад пре било могуће. Те су последице међутим потпуно несразмерне физичком и интелектуалном труду који је у њих уложен. Да бисте возили моћан аутомобил није вам потребна ни телесна снага ни посебна вештина или памет. Да би се пилотирало авионом потребно је много вештине; да би се бацила хидрогенска бомба – релативно мало. Свакако да и даље постоје занимања која захтевају знатну умешност и труд; то су занимања занатлије, лекара, научника, уметника, високообучених радника, пилота, рибара, хортикултуристе, и нека друга, али њих је све мање. Огромна већина људи ради послове који не траже много памети, маште нити било какве концентрације. Физичке последице (резултати) нису више сразмерни људском труду, и ово раздвајање труда (и вештине) и резултата једна је од најзначнијих и најпатогенијих црта модерног друштва јер деградира и омаловажава труд.

Морамо дакле извући први закључак: насупрот уопштено прихваћеном гледишту, савремени човек је у основи врло беспомоћан у односу према свом свету. Само изгледа да је моћан, јер је до изузетног степена овладао природом. Али то овладавање је готово у потпуности отуђено, оно није остварено стварним људским моћима него „мегамашином“ (израз из књиге „Мит о машини: техника и људски развој“ аутора Луиса Мамфорда), која му омогућује да много постигне а да нити много уради нити много буде. За савременог човека се тако може рећи да живи у симбиотском односу са светом машина. Моћан је – или изгледа да је моћан – утолико што је део њих. Без њих, кад се сам служи само оним чиме располаже, беспомоћан је као мало дете. Због тога и обожава своје машине: од њих позајмљује снагу, оне му стварају илузију да је див, а без њих је богаљ. Ка су људи других доба веровали да им снагу дају њихови идоли, то је била чиста илузија, осим што су они у те идоле пројектовали своју снагу и обожавајући их добијали натраг један њен део. У основи је исто и с обожавањем машина. Свакако су Баал и Астарта били оно што су људи мислили да они јесу; идоли нису били ништа друго него комади дрвета или камена, као што то критички рече пророк, и њихова моћ је била искључиво у томе што им је човек преносио своју моћ да би му се потом један њен део враћао. Машине међутим нису пуки неделатни комади метала; оне заиста стварају свет корисних ствари. Човек заиста зависи од њих. Али и њих је, исто као и идоле, он изумео, осмислио и направио; и оне су као и идоли плод његове маште, техничке маште, које је удружена с науком у стању да ствара уистину врло делотворне ствари – које су, међутим, постале његови владари. Према легенди, Прометеј је донео човеку ватру да би га ослободио владавине природе. У тој тачки своје историје човек је постао роб те исте ватре која је требало да га ослободи. Данас је, под маском дива, човек постао слабашно, беспомоћно биће зависно од машина које је сам створио, а отуд и од вођа које му гарантују ваљано функционисање друштва које производи машине, зависан од успешног одвијања бизниса, на смрт преплашен да ће изгубити сваку потпору, да ће бити „човек без чина и звања“ и од самог бивања, од изазова пред који би га ставило питање „Ко сам ја?“.

Да сажмемо, модерни човек много има и много чиме се служи, али врло мало јесте. Процеси осећања и мишљења атрофирали су му као некоришћени мишићи. Плаши се сваке преломне промену у друштву јер њему сваки поремећај друштвене равнотеже носи хаос или смрт – ако не телесну, а оно смрт идентитета.