Из књиге „Веровање у Срба“ Момчила Спасојевића

Када се човек усправио и погледао у сунце, одмах је начинио олтар, принео му киту цвећа као свој скромни дар, јер му је у истом часу било јасно да мора бити неком захвалан за своје постојање и да треба преко цркве молити се и славити име свога творца. Српски православни народ је одувек поштовао цркву, а свештенике како када и како којега, па је стога разумљива мисао која тврди да су српска насеља познатија по својим црквама и манастирима, него по својим свештеницима. У својим пословицама наш народ о „поповима“ углавном говори у негативном смислу, али никада и о цркви или манастирима. За цркве и манастире углавном су везана ова веровања која штите њихов ауторитет.

Када се пролази поред цркве, обавезно се треба прекрстити.

У цркви мушкарци треба да стоје на десној, а женски цвет на левој страни.

За време богослужења у цркви не ваља причати, јер то то чини – у себи буди ђавола.

У цркву не ваља улазити нечист и прљав, јер је то свето место.

У цркви не треба честитати празник, славу и друго, нити се поздрављати.

Брак склопљен у цркви пред олтаром је благословљен и теже га је раскопати, него цркву саградити.

Ако човек ноћу на пустом месту наиђе на нечастиву силу, треба да се окрене у правцу цркве и прекрсти и она ће одмах нестати.

Када се иде у цркву, не треба јести бели лук или пити ракију и тако неугодним дахом сметати другима у молитви.

Крај цркве добро је липу посадити, јер је то дрво од Бога благословљено.

Онога ко сруши или оскрнави цркву, њега или његово потомство кад-тад стићи ће најцрња несрећа која се човеку може догодити.

Цркву не ваља градити (подизати) на земљишту које је отето, није плаћено или није поклоњено.

У цркву не ваља улазити док се три пута не пољуби крст на вратима.