Приредила Миланка Стокић
У епској поеми персијског песника, Абдул Касим Фердсона, први пут је записана легенда о броју жита на шаховској табли. По легенди, Краљ Ширхам, желео је да награди изумитеља шаха, Сета, наградом коју би сам изабрао. Сет је затражио мало жита и то само онолико колико на шаховску таблу може да стане, али тако да на првом пољу буде једно зрно, два на другом, четири на трећем, на свако следеће поље дупло више и тако до 64 – тог поља. Цар је сматрао да је изумитељ превише скроман и нареди слугама да донесу џак жита са намером да тако испрати Сета са дворца. Цар није могао ни да предпостави да ће број жита који треба да прекрију шаховску таблу по жељи Сетовој имати 20 цифара, јер да је знао никада такву погодбу не би склопио.

Ако се зна да у просеку један метар кубни пшенице садржи приближно 15 милиона зрна, тада би Сет требало да добије 12.000м3. Да бисмо себи приближили и боље и прецизније схватили количину, можемо упоредити са вагонима жита који хиљаду пута обавијају земљину куглу.

Иако постоји више варијација о овој легенди, проблем шаховске табле, користи се вековима да би се демонстрирала геометријска прогресија, и једна је од најстаријих шаховских загонетки.

Шах је нашао свој пут у Европу преко исламско-арапског царства, да би се појавио у Јужној Европи крајем првог миленијума, често представљан новим земљама од стране освајачких армија. Популарност шаха је достигла врхунац између 12. и 15. века и у том периоду је написано много радова на тему шаха. Он се касније повезује и са витешким начином живота, чак је шах једна од седам вештина коју сваки витез мора да поседује. Постаје и предмет уметности тако што су кутије, табле и фигуре израђују у разним облицима и великој разноврсности материјала.

Извор приче:
Дејић, Мирко; Дејић, Бранка. Математичке посластице, Београд: Лагуна, 2020.