ЗАХАРИЈЕ ОРФЕЛИН

Текст приредила Анка Крстић

Прочитах у новинама да се на данашњи дан – 19. јануар, обележава Дан Захарија Орфелина (Вуковар, 1726. — Нови Сад, 19.01.1785.), односно Дан лепог писања. То ме је вратило у неке прошле дане, када сам на факултету изучавала живот и дело Захарија Орфелина. Доста тога сам заборавила (данас смо навикли да заборављамо, јер све можемо наћи на Интернету), па сам решила да мало обновим градиво.

zaharija-orfelin


Сијасет страница препуних информација о њему, неких мени познатих, неких већ заборављених, а неких и непознатих. Па сам тако почела да прибележавам шта је све био, урадио и постигао. Каже:
– Био је истакнути српски песник, историчар, бакрорезац, барокни просветитељ, гравер, калиграф и писац уџбеника.
– Био је живописац, картограф, писац богословских, историјских и пригодних књига, физичар, учитељ.
– Био је чиновник, графичар, лексикограф и природњак, виноградар, преводилац, уредник и издавач, полемичар и путник. Кореспондент за друге, и за себе.
– Био је први Србин који је писао и објављивао стихове, први пример штампаног песништва код Срба у 18. веку.
– Покренуо је у Млецима 1768. године Славено-сербскиј магазин, први српски часопис. Изашао је, нажалост, само један број овог часописа.

i286260064307557061._szw1280h1280_


– Самоук по сопственим тврдњама, али је много знао: и био је члан бечке уметничке Академије.
– Знао је руски, латински, немачки, француски.
– Створио је властиту библиотеку од преко 200 књига. То је и једина збирка његових ствари сачувана до данас.
– Презивао се Стефановић, али је сам себи наденуо име Орфелин. Тако што је саставио имена два митска певача, Орфеја и Лина, и добио Орфелин. Или тако што је користио француску реч за сироче, човека без имања и заштите. А иста реч казује име „камена на врху круне“. Значи сиромах, али украс на круни. Или је то име узео по имену француског уметника Orphelina.
– Први је имао храбрости да каже да и обични људи треба да се образују, а не само црквена лица и властела.
– Многи кажу да је био права претеча Доситеја Обрадовића, али и Вука Караџића.

Чак и када се све ово само ишчита на брзину, утисак је да је заиста много тога постигао. Али ако се човек замисли над прочитаним, јасно је да је био изванредан ум и човек вредан дивљења. Хвала му на свему што је за собом оставио. А оставио је између осталог и следеће радове:

  1. Краткоје наставленије, 1757.
  2. Ортодоксос омологија или православноје исповједаније, 1758.
  3. Краткоје о седмих тајинствах наставленије, 1760.
  4. Плач Сербији јејаже сини в различније государства расјејалисја, 1761.
  5. Ода на воспоминаније втораго Христова пришествија, 1763.
  6. Сјетованије наученого младаго человјека, из рускога, 1764.
  7. Мелодија к пролећу, 1765. Два пута штампана.
  8. Первија начатки латинского јазика, 1767.
  9. Славеносерпски магазин, 1768.
  10. Житије Петра Великого, 1772.
  11. Генералнаја карта всеросијкој Империји, 1774.
  12. Положеније провунциј: Лифландије, Финландије, Карелије, Ингрије, и
    Курландије, и пр. 1774.
  13. Карта геораф. Германије, Холандије, Даније, Пољане и проч. 1774.
  14. Карта Мале Татарије, 1774.
  15. Буквар за српску децу словенски, у Венецији, 1776.
  16. Вјечни календар, у Вијени, 1783, Три пута прешатампаван.
  17. Искусни подрумар, у Будиму, 1808.
  18. Прописи српски. И друго издање.
  19. Седам степенеј премудрости.

Плач Сербији
Како стаде Сербија, славна и угодна,
са множеством народа бивша пређе плодна,
пресилними цареви и храбри солдати,
сад у ропство другима морала се дати.
Плачући, ах, прегорко, плачем се дан и ноћ.
моју терзам утробу, јер ја нејмам помоћ:
који су ми од најпре добри друзи били,
сад су ми се велики врази појавили.

Славни моји цареви и вожди велики,
с моји храбри витези и сини толики,
острим мечем падоша у својој держави.
Ах, на жалост горку му остах ја без слави!

Морала сам већ поћи ја к различним царем,
горке сузе лијући мећем се у јарем.
Сви се мени ругају и хулу сви кажу:
„Ето наша робиња!“ — а бреме налажу.

Серпске моје границе и земље ридајут
что храбри ми витези туд не пројезжајут.
Разорени градови сви пусти већ стали,
куле бојне српске све и дворови пали.

Ах, несрећа та моја до ада ме сведе,
свако веће зло своје спустив на ме седе.
Уви мени несрећној! Гди су цари моји?
Гди војводе преславне са храбрими воји?

Кедма чада у Турској, а посвуда друга
стењут љуто, жалосно, — ах, прегорка туга!
По толикој ја слави и мојој храбрости,
поругана стала сам, — о, моје жалости!

Сав се дух мој у мени прегорко вазмути,
терезајући с`, утроба срце ми преврати.
Врази моји проклети мене преварише,
радост моју последњу навјек заточише.

Сви веће врази моји руками пљескајут,
хулно звижде на мене, а злобно глас дајут:
„То ли она преславна Сербија у свјету?
Сад слушкиња наша бист, дала с` нам под пету.“

И сви моји пророци славу возљубили
с чадми моји у ропству мене оставили;
добро опшче презрјевше, преко мене гледе,
само о том пекут се да славу насљеде.

Оружија сва моја враг мој затупио,
перо своје са мојом сабљом заоштрио:
у крв моју умаче, на ме злобу пише,
чада моја ногами газећ, злобом дише.

Потоке већ от суза лијет око моје,
јербо срце жалости испушта своје:
изнемогла снага сва, пун је свак жалости,
јер сам се ја лишила моје све храбрости.

Добри моји синови ни у што сви стали,
оружија се плећи врагом дат морали;
сисе они змијеве сисати гоне се,
са свих страна вражије напасти боје се.

Восток, запад, полуноћ бојали се мене,
славне, храбре Сербије, бивше тогда једне;
а сад сједим жалосна, у ропству тужећи,
и за моју храбростју, прегорко плачући.

Помрачи се и вид мој, руки ослабили,
згубила сам и снагу, сасвим ме сатрли.
Славна моја сва храброст на Косову паде,
а тко ће ме утјешит, нејма тога саде.

Стреле своје на мене врази напрегоше,
очи моје и срце најпре избодоше;
покрај мене тко ходи слободно ме стреља,
шкрипе зуби на мене, — а то је свима жеља.

Косе моје на сабљу в рази моји вијут
и ногама тлачу ме, а по лицу бијут;
чада моја прогоне, Марсу љуту дају,
и тим срцу мојему жалости задају.

Зубе су ми избили и одсјевки хране,
отрови поје мене и сине ми јадне;
и дан и ноћ труде се да у јаму своју,
ах, Сербије жалосна, баце душу твоју!

Гди су сад ближњи моји? И сестра остави,
сасбим мене презрјела, помоћи не јави.
Ах, Сербије пребједна! Сви тебе презрјели,
и сосједи и друзи већ те оставили.

Но и сами синови моји веће стали
јогунасти, свирепи, и тугу ми дали;
трзају ми утробу, сами се сви смели,
а не знаду у што се вјековјечно свели.

Шарке пушке и бритке сабље положили
пред ногами врагов си, имати мислили
каквог тиме покоја илити слободе,
но нејмајућ свог божда, ништа не находе.

Ученија нејмаду, оружје згубили,
и врагами сатрени, себе помрачили;
у поданство пали свуд, у велике беде,
ноце бреме велико, а јоштер не виде.

Цркве моје пропале от слободе своје, —
утјесњени левити, жално срце моје!
Врази чада к трећему обору нагоне,
различиними муками к западу догоне.

Старешине све моје клоне се на страну,
сви, по мраку ходећи, мене само јадну
остављају на муках, ах, жалости моја!
Ах, Сербије пребједна! Где надежда твоја!

Ризи с мене њекоји моји раздераше,
и нагу ме державним на срам објавише;
себи славе тражећи, мене удручајут,
само что державније јешче м` зашчишчајут.

Тко ми може довољно жарких суза дати
ову моју несрећу довјека плакати?
Више нејмам надежде, развје моју жалост
сам ти, вишњи, о Боже, премјени на радост!

Posted on 19. januara 2021., in Biblioteka, Iz istorije, Knjige, časopisi, pisci i javna lica. Bookmark the permalink. Postavite komentar.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: