– … Бог је у врт еденски спустио Адама и од његовог ребра, док је спавао начинио жену, Еву, да му прави друштво… – говорио је мушки глас.
– Да, али као Евин директни потомак по полној линији наследности осећам крајњу огорченост због сурове одмазде коју је господин Бог онако олако, у наступу, више људске, него божанске сујете, приписао сиротој радозналој и оскудно одевеној првој овоземаљској жени. Зар је прамајка крива што је смештена усред толиких искушења? Шта ће тамо змија, која је, поред свих својих особина, као сто су рецимо лукавост и злоба, још и полиглота, па се као од шале споразумева са гологрудом човечицом, саветујући јој управо оно што ова ни у ком случају не би смела да чини.

Шта ће тамо, у врту еденском толико забрањеног дрвећа? Да вам кажу
како вам се надохват руку налазе сва чудеса, али да не дирате, јер већ имате довољно свега и ништа вам више није потребно. Хмм… Ни сам Господин то не би издржао; на крају крајева да није било његове радозналости и склоности ка експериментисању, не би било ни светла, ни таме, ни Дана првог, ни Дана другог, нити било чега на овоме, нити било ком другом свету, већ би се довека наоколо ковитлало једно огромно Ништа.
– Госпођо, можда на вас мало делује алкохол, али зар не мислите да је таква једна теорија чиста бласфемија?
– Алкохол нема никакве везе са тим, знате, ОН је казнио мајку свих мајки управо због онога што јој је сам усадио у генетски запис. Прво јој дао способност да размишља својом главом, потом стпљење да довољно дуго слуша његове наредбе, затим, већ поменуту радозналост, због које је и надрљала, али при свему томе и оно што је најбитније, а то је вера у све што јој се каже.
Кључни моменат! Веровање. Она је поверовала змији, јер ју је, онако невина и ненаучена, сматрала божанским бићем у истој мери колико је то била и сама. Обе су створене од исте руке, зар не? Чему, дакле змијурина и забрањено дрвеће у зони кретања жене и мушкарца?
Искушење? Испитивање издржљивости, тест послушности оних којима је, према претпоставци дозвољено да мисле само на храну, забаву и продужетак врсте. Негде је дошло до кикса. Требало је да Ева и Адам мисле само на просте ствари и ни на шта друго, док им је у исто време уграђен и чип за размишљање. Ако су прости, или другим речима, недовољно интелигентни да се баве било чиме осим личним задовољствима, шта ће им искушење? Онога тренутка када им он скрене пажњу на нешто, као да им је рекао: тамо треба тражити.

У Евином случају постоји и отежавајућа околност – наговор од стране трећег лица, односно бића, тог подлог гмизавца, које би вероватно требало, у савршеном рају да чини равнотежу између превише добра и премало зла.
А она верује и свом ствараоцу и ономе што је створио. Дакле, Ева верује свима који су око ње. Испоставило се да Адам верује Еви. Бог на то није рачунао.
– Бог на то није рачунао? Па Ви о све тим стварима говорите као да је то нека филозофска тричарија, а не реч свевишњег. Молим вас да припазите шта ћете даље рећи, јер немам стрпљења за овакву врсту богохуљења!
– Али, драги господине, исти тај драги бог, мени је дао интелигенцију, а право да размишљам својом главом сама сам себи освојила. У једној шаховској партији и они који површно познају игру, могу да предвиде
неколико потеза унапред. Зашто Бог није могао? Одговор би могао бити: Хтео је управо оно што се догодило. Он, у својој савршености није могао да превиди да оно што је створио може да погреши, јер га је моделирао од састојака које је сам замешао и поново, по сопственом лику. Ако је пак и претпоставио шта се може десити, требало је да предузме мере предострожности, односно да уклони змију и дрвеће мудрости, добра и зла, па онда на миру медитира у својој божанској величини. Овако, не остаје ништа друго него да се посумња како је хтео баш то, да Ева погреши, како би могао да је казни, а са њом и читав људски род. Зар не мислите можда да је Он мало сујетан; хтео је да на лицу места провери своју моћ. Поставио тезу и антитезу у исто време, па да види којем ће се царству приклонити голишави рајски станари. Требало је, дакле, да их створим глупљима од овога што сам направио. А сад је касно. Опс, моја грешка! Шта сад? Да признам да сам погрешио, или да их казним и све свалим на њих? Хммм…
– Ја… ја… просто не могу да верујем…
– Веровали ви, или не, морате признати да Евин баласт кривице и није баш онолики колико јој је неколико потоњих векова историје натоварило на крхка женска леђа. Како год ствари стајале, Ева се показала инвентивнијом од Адама. Зато је и награбусила. Као и сви научници света после ње. Јер и она је, у неку руку, била научник-истраживач. Чист авантуристички дух у телу обдареном облинама. Још једна од грешака. Ако сте то хтели, драги мој Господине, зашто јој нисте дали само облине, без мозга, мада не кажем, има много таквих примерака, рођених после ње. Међутим, она је нешто сасвим посебно. Проналазач. То јој се осветило, ни кривој, ни дужној. Кад год је неко смислио нешто генијално, његова га је епоха прогласила лудим и анатемисала. Углавном, судбина драге Еве слична је судбини свих генијалаца – била је довољно храбра, односно луда да најпре посумња, а онда, упркос свим препрекама и опасностима, идеју изведе до краја. Наравно, кажњена је веома сурово, од избацивања из врта благостања, па све до месечног крварења, на које ниједна жена до краја живота не може да се навикне потпуно.
– Ја просто више ово не могу да слушам. То је јерес! Како вас није срамота?
– … Ал’ ’ајде што је она кажњена, него и све женско што се икада после ње родило. И то ми је божја правда? И зашто би Адам био мање крив? Зар због претпоставке да сирома’ није имао никаквог избора? Ђавола није! Ни шта мање од ње. Њу је навукла змија, а она Адама. Овако смо почели, овако настављамо. Стереотип. Ева мора да ћути. Ева мора да сноси последице. Ева мора сасвим сама да се избори са од говорношћу што је њена казна аутоматски пренета на онај део човечанства који на грудима има израслине у виду млечних жлезда, а међу ногама оно што други део поменутог човечанства покушава да придобије на коришћење. Дакле, сва одговорност лежи на Еви. Тако је све почело.
– Знате шта, ја више нећу да Вас слушам, у читавом свом животу нисам имао прилике да чујем нешто тако накарадно, безбожно! А мислио сам да сте Ви паметна жена, рекли су ми да сте професор филозофије, колегиница, а оно… довиђења!
– Довиђења, Ваше преосвештенство.

Лела Ликар је рођена у Пожаревцу 1966. године, где живи и ради као новинар. Дипломирала је на Факултету политичких наука у Београду.
Објавила је два романа: Месечари и Фатум, и збирку поезије Девет кругова (Едиција Браничево, 2011). У књижевној периодици објављивала је поезију, приче, есеје…

Њен најновији роман „Кристал и сузе“ можете поручити  овде.