Ван света завичај не тражи,

Јер нема ни смрт сама, знај,

Никаквих бољих, већих дражи

Но што их има живот тај.

Ко смрт, и живот је пун тајни.

У том је свету – други свет.

И као ноћ, и дан је сјајни

Стравичних загонетки сплет.

Живот и смрт су провалије

Сродне и сличне, једнак сан;

И једно одраз другог крије,

Живот је смрти друг, и стран.

Дубину једно другом дају

Ко зрцала, а људи њих

Сједињују и растављају

Стремљењем хтења вечитих.

И јад и срећа – тајне гроба

И живљења – та пута два –

Ка истом циљу воде оба,

Којим год кренеш, крај се зна.

Буди свом уму само одан.

Ко скрхао је ланце, он

Зна да је у њима – слобода,

Да усхићења крије бол.

Ти си свој бог, свој ближњи ти си.

Буди свој творац, буди тај

Бездан што собе стране виси,

Буди почетак свој и крај

1901.

---

Дмитриј Мерешовски, руски писац (1865-1941)

Из књиге „Антологија руске поезије: XVII-XX век“, Београд: Просвета, 1977.