Широм света култура је ових дана доступна онлајн. Библиотеке и архиве отвориле су своје фондове, кинотеке на својим каналима пуштају филмове, позоришта снимљене представе… Да ли је све баш тако једноставно могу да објасне аутори радова објављених у зборнику „Будућност прошлости”, где немачки стручњаци пишу на тему културног наслеђа пред изазовима дигитализације.

Читалац добија преглед како се културно наслеђе документује и умрежава у Немачкој, који су правни оквири за његово архивирање и проналази одговор на питање како да Европа доживи дигиталну ренесансу уместо да упадне у „дигитални мрачни средњи век”. Приређивачи су Паул Климпел и Елен Ојлер, а зборник, у издању Народне библиотеке Србије, са немачког је превела Добрила Бегенишић.

Гете је говорио да се у библиотекама осећамо као да смо окружени великим капиталом који тихо даје непроцењиве камате. Ставити те камате на располагање што је могуће већем броју људи задатак је установа које су обавезне да чувају културно наслеђе, навела је Моника Гритерс, посланица у Бундестагу. Она сматра да захваљујући дигитализацији садржаји постају доступни и онима који ретко посећују музеје и библиотеке, па је улагање у овај сектор, сматра, важан циљ културне политике.

У сарадњи са Немачком дигиталном библиотеком настао је централни приступни портал који немачким установама културе и науке, а њих је око 30.000, пружа могућност да представе своје фондове и да не буду „само” чувари наслеђа, већ и гаранти демократскe партиципације.

Ауторско право је највећи подстрек у области дигиталног културног наслеђа

За Хермана Парцингера, председника Задужбине пруског културног наслеђа, неоснован је страх да ће „аура оригинала” бити изгубљена и да ће као последица додатних извора информација посетиоци престати да одлазе у музеје или да ће изостати корисници библиотека. Штавише…

‒ Без стратегија за чување дигиталних садржаја постоји опасност да они у року од 15 година више не буду употребљиви и да велики део буде изгубљен. У немачким установама културе налази се више од 500 милиона историјских фотографија. Данас се очекује да се све нађе на мрежи, да је квалитет слике оптимизован за сваки кориснички уређај. Правни аспекти (право на слику, право на навођење имена, пренос власништва над издањима) морају да се узму у обзир. А ту је и плаћање носиоцима ауторског права у случају публиковања ‒ наводи Парцингер.

У Унесковој Повељи о заштити дигиталног наслеђа из 2003. пише: „Светско дигитално наслеђе је у опасности да буде изгубљено за потомство. Дигитална еволуција је превише брза и скупа за владе и институције да би ишле у корак са временом и биле обавештене о стратегијама заштите. Претње економском, друштвеном, интелектуалном и културном потенцијалу наслеђа – као темељима будућности – нису потпуно препознате.”

С тим у вези историчар уметности Бернхард Серексе у зборнику подсећа да су видео-траке настале пре 20 година данас угрожене пошто се више не производе уређаји који би их подржали. Чување дигиталних фотографија зависи, каже, од тога да ли ће нови хардвер и софтвер бити компатибилни са старим верзијама. Такође, највећи део наслеђа које је седамдесетих година 20. века похрањен на дискете данас се не може спасити.

Ауторско право један је од највећих изазова у области дигиталног културног наслеђа. Када на делу сарађује више аутора они стичу ауторска права. Фирме које су стекле права на коришћење дела могу отићи под стечај, а дела чији ауторски статус није разјашњен не смеју да се користе јер је то строго кажњиво, наведено је у зборнику.

Томас Драјер, професор грађанског права, указао је да пре стављања књига онлајн, библиотеке морају да питају за дозволу аутора. Чак и када су музеји, додаје, набавили изложена дела морају да питају носиоце ауторских права да их учине доступним посредством интернета. И виртуелни обиласци музеја захтевају прибављање свих права за дело које се приказује, пише Драјер.

Силвија Асмус, директорка немачког Архива егзила 1933–1945, навела је да је приликом преузимања њихових текстова, важно и да ли је текст потписан именом аутора, псеудонимом или није потписан, јер постоје прецизна правила коришћења тих извора.

‒ Архив има дигитални пројекат „Јеврејска периодика из доба нацистичке Немачке” али је разјашњење правног статуса ауторства текстова било немогуће због количине материјала. Немачка национална библиотека зато ова дела може да понуди једино у читаоницама, а само она за која су ауторска права истекла ставља у слободни приступ ‒ каже Силвија Асмус.

Петер Френц из Задужбине пруског културног наслеђа сматра да је ова установа у обавези да посредством интернета олакша коришћење дигиталног културног наслеђа у науци и образовању. Наглашава да дигитални фондови за које не постоје додатна права трећих лица треба да буду слободно доступни, нарочито за истраживање и учење у школама, и у сврхе приватног информисања. Наведен је и пример Ријкс музеја у Амстердаму, који је због реконструкције био затворен 10 година. Урађен је сајт музеја са 150.000 репродукција које су бесплатне за преузимање с тим да музеј чува и сликовне податке бољег квалитета и њих наплаћује.

Дигитализација културног наслеђа, закључују аутори, захтева велике инвестиције, али, сматрају да то вреди труда. Широк приступ знању доноси предности образовном систему, развијају се нове технологије, а дигитализовани материјал постаје погонска снага за иновације и основа за нове услуге у области туризма и образовања.

Извор: Политика.рс