У анкети спроведеној у 48 земаља, на више од 10.000 људи, на питање шта највише желите у животу, већина је одговорила да жели да буде срећна. Срећа је оцењена као важнија од успеха, интелигенције, знања, мудрости, веза, здравља и смисла у животу. Психолог Тод Кашдан, професор на Универзитету Џорџ Мејсон у Вирџинији, анализирао је да ли потрага за срећом даје резултате, и у својој књизи „Радознали – пут ка садржајнијем животу” (Психополис институт, превод са енглеског Милан Ђуришић) дао и одговор: „Не, јер су нам продали идеју да је постизање осећања среће једини или најважнији циљ у животу.” Када увидимо да постоје и друге ствари које живот чине испуњеним, тада је одговор на питање шта је основни састојак којим испуњавамо живот – радозналост, каже Кашдан.

Радозналост је, како верује, дубоко уткана у наше мозгове и њена превасходна сврха је да нас тера да истражујемо, откривамо и растемо. Кад погледамо успешне људе кроз историју, радозналост их је мотивисала да проширују видике и њој припада бар део заслуга за њихове успехе.

Радознали људи бирају каријере у којима показују аутентичност, независност и креативност.

‒ Лечио сам десетине одраслих и никад нећу заборавити људе који су дошли до тачке где им се самоубиство чинило као добра опција. Али патња није била разлог за суицидалне мисли већ одсуство било чега позитивног. Кажу да живот нема смисла. Ово откриће довело ме је до заокрета у мом размишљању. После годину дана терапије они су показивали мало трагова проблема који су их некада чинили беспомоћнима. А ипак, превише њих се осећало неиспуњено. Многи су живели обављајући рутине: буђење, посао, гледање телевизије, спавање, уз понеки тренутак дубљег ангажовања као што су рођења, венчања или смрти. Постао сам свестан да није довољно усредсредити се искључиво на оно што психолози називају проблемом на који се клијент жали. Додавање позитивних искустава у циљу постизања равнотеже са учинком негативног у нечијем животу представља полазну тачку. Функционисање упркос негативним доживљајима и флексибилност често су одскочна даска у правцу личног раста ‒ наводи овај психолог.

Код радозналости је, додаје, реч о препознавању непознатог и новог, и добијању користи од тога. Када смо радознали увећавамо знања и вештине, постајемо искуснији и интелигентнији, и животу дајемо више смисла. Недостатак радозналости, међутим, ствара плодно тло за стереотипе и дискриминацију, претерано самопоуздање, догматизам и крутост у мишљењу.

‒ Радознали људи имају изразиту склоност ка новом. Њима посао служи као савршено место на којем ће исказати врлине и проширити опсег свог идентитета. Активно трагају за смислом живота и бирају каријере које им пружају шансу да буду аутентични, независни и креативни. Док остали посао описују као каријеру или као осуду која им омогућава да плате рачуне, за радознале је посао животни позив који их испуњава ‒ пише Кашдан.

Он напомиње да парови често иду на терапију због досаде, док радознали људи наводе да су задовољни својим везама и своје партнере описују као заинтересоване и осећајне. Примећује и да је код радозналих људи често присутна фрустрација јер их мучи процеп између онога што знају и онога што не знају. Подсећа да нас фрустрирају и прозаичне обавезе: прање судова, одлазак на пумпу и позивање банке да се исправи грешка у рачуну. Нема ничег узбудљивог у мењању пелена, поготово када се особа која их носи бацака и заурлава у току захвата, каже овај аутор, и додаје да пелене ипак морају да се мењају и да су и овакви моменти једнако чести у животу као и они занимљиви.

‒ На терапију ми је дошао Фред, вратар у у Њујорку. Годинама се стидео свог монотоног посла. Говорили смо о његовим врлинама и међу многим једна се истицала: био је у стању да осмисли игре и да људима тако подигне расположење. Никад није помислио да се на исти начин понаша на послу. Преобразио је пражњење канти за отпатке тако да изгледа као да се бави спортом. Укључивао је штоперицу и забаве ради мерио себи време. Колеге су се прво смејале а онда придружиле. Побудивши радозналост на послу Фред је утро пут пословним наградама у свом наизглед беживотном окружењу. Игру, дакле, можемо уткати у било који задатак ‒ закључује Пол Кашдан.

Амерички психолог разматра бројне примере из праксе и питања попут оног како истраживачки дух доприноси психичком благостању и помаже нам да решимо животне изазове, шта све губе они који нису знатижељни, шта је екстремна, а шта потиснута радозналост, када тамна страна радозналости може да постане опсесивна и како изгледа очајничка потрага за смислом. Најзад, како развијати радозналост као извор животне енергије која нас чини младим, виталним, обавештеним и срећним и на тај начин учинити живот интересантнијим и смисленијим.

Извор: Политика