Дуго путовање у сутра – Гордана Славковић

Крећем на пут још вечерас.
Кофере, кутије, торбе,
Тегле, затвараче и поклопце
Нижем на конце.
Парчиће дана стављам у крило
И дувам са њих заједљивост,
Безначајност и сивило.
На чист терен постављам молитву захвалницу
И око ње слажем дневну рачуницу.

girl-suitcase-redhead-outdoor-31590797

Протресем мисли,
Исправне одмах поклопцем притиснем
И добро стиснем
Да се не разбеже
И да им смисао не заробе мреже.
Остале поправљам, оправдавам,
Кроз сито и решето просејавам.
Оне непоправљиве гурнем под тепих
У џак
Иако знам
да им ништа не може ни мрак.

Осмехе у ред постројавам
Залогаје радости пребројавам
У путире точим погледе добронамерне
И сусрете случајне, а жељне.

Добре и јаке
Лепе и драге речи
У целофан увијам.
Можда ће нека,
Касније, да ме лечи.
Ружне и погрешне бацим у ветар
Да од њих не остане ни центиметар.

Кутије пуним ситницама
Крупним као свици
И пролазним
као драги тренуци.

У кофере слажем одећу
Само најлепшу, стајаћу.
Ону са самопоуздањем
И надањем.

Понесем један брег
Са погледом на долину
И стазу
По којој се пењем
Да дохватим звезду
На нечијем образу.

Двоумим се око воде.
Понети бистру или мутну?
Која доноси радост
А која смутњу?
За сваки случај,
Најлепше плаво море
Сипам у теглу
И око њега постављам
Наранџасте горе.

Храну никако не стављам у торбу.
Иако је пут дугачак
Обавезан је само хлеб
Увијен у сунчев зрачак.

Кад свако парче дана
Изгуби реп
И свако драго лице
Сместим у џеп ,
Са стотину претоварених руку
Ускачем у вагон прве класе
И седам уз прозор
Да намерно чујем полазну буку.

Проверавам са страхом
Да се нису провукле крадом
непотребне и опасне ствари.
Да није , не дај Боже,
залутало нешто бело
као беда
или зелено
као од једа.
Може само жуто
Као што је плодно поље жита.
Обавезно је и црвено
Да се као ружа
Кроз прозор
До последњег вагона пружа.

Око себе смештам
Само пробране сапутнике.
Оне на слово М
Као милост,
На слово Д
Као доброта,
На слово Р
Као радост
На слово Љ
Као љубав,
На слово В
Као вучја снага,
На слово Н
Као нежност,
На слово Ј
Као једнакост,
На слово З,
Као зора,
На слово Г,
Као гордост.

Све их управо у очи погледам
Преко мостова, литица,
Река и препрека спроведем
И кроз сан у сутрашњи дан уведем.


Гордана Славковић, професор српског језика и књижевности

Основна школа „Јован Цвијић“ Костолац

Posted on 5. aprila 2020., in Preporuka, Priče, pesme, intervjui. Bookmark the permalink. 1 komentar.

  1. Reblogged this on Magdalenina učionica.

    Sviđa mi se

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: