Кад све ово прође, заборавићу страхове, бриге, збуњивање, лутање по мору опречних информација, савета, сугестија и дилема. Кад све ово прође, седећу у хладу врбе, гледати у воду и слушати жабе. Знам да ће проћи јер осећам додир ветра и мирис траве. Знам да ће проћи јер чујем разговор птица и шапат лишћа.
А док не прође, борим се сама са собом и скученим светом, са технологијом и папирологијом. Борим се са дилемама које свакодневно навиру као да читаву ноћ чуче иза врата и једва чекају да отворим очи па да нагрну на ноћни кошмар и још више га узбуркају.

Савладах некако интернет учионицу. Изломатах се по платформи за учење на даљину. Нервне модрице од упорног сударања са непознатим језиком и системом још увек нису зарасле, а већ стижу неки нови страхови. Бауљам по неравном терену сопственог преиспитивања. Да ли радим добро? Мало или превише? Како је најбоље? Коме ово треба када смо окружени неизвесношћу? Да ли уопште и треба нешто радити? Шта уписивати? Кога послушати када су поруке недоречене и празне?

Није нам ово прво виртуелно бежање од стварности, ни прво трошење будућности на бланко изјаву „Кад све ово прође“. Било је тако и у временима која су толико потресна да не могу да се забораве, а не желимо да их се сећамо. Било је тако и 1999. године. Почело је нејасно пролеће. Топли и сунчани дани сударали су се са авионима и пројектилима. Мозак је панично брисао мисли. Остајала је само вера у Бога и уздах после експлозије. Тада би свест регистровала да смо живи јер нисмо чули тишину. И чим би се авион удаљио, људи би излазили да у немој жалости отпишу драге делове познатог предела који је бомба откинула, изокренула, ранила. И да упркос свему изађу у поље и раде свакопролећне радове. Садили су лук, орали, сејали. Као да се ништа није пре тога догодило. На њиви су дочекивали и следећи напад бомбардера, разбежали би се како су могли и колико су имали времена и опет се инаџијски враћали на своје њиве.
Не могу да нађем праву реч за опис свог страха у тим данима. Не постоји тако велика, тешка и грозоморна реч. И она не би насликала само мој страх. И била би заогрнута љутњом на све те људе који вредно раде на својим њивама, у пољу, баш поред страдајућих мостова. Борила сам се са мајком и уверавала је да је најважније остати жив, да њиве могу да сачекају, да није битнија земља од живота. Одговорила је питањем: „Кад све ово прође, како ћемо да живимо и шта ћемо да једемо?“ И отишла на њиву. Да, она је размишљала о животу, а ја о тренутку живота.
Данас желим да размишљам о животу, а не о тренутку. Кад све ово прође, желим да са својим ђацима одем на излет, макар до наше плаже „Топољар“. Кад све ово прође, желим да моји ђаци трче по песку, пливају, вриште, скачу у воду и смеју се. Желим да беже са часова јер су савладали градиво и научили да се са проблемима боре на прави начин. Желим да сада стварност савладавају задацима и да не изгубе себе у досади, виртуелним дружењима и игрицама. Ако им помогнем да пронађу себе, ако им дајем задатке, лекције, поруке, охрабрења и жеље, онда треба наставити са радом. Овако како знам и умем. Са грешкама, критикама, дилемама, тачним и нетачним одговорима, питањима… 

Победила сам страни језик и технологију нове учионице. Не осећам радост, али осећам задовољство. То исто желим и својим ђацима – да осете задовољство успеха и да победе страх којим су окружени..
А кад све ово прође, седећу у хладу врбе, гледати у воду и слушати жабе.

Гордана Славковић, професор српског језика и књижевности

Основна школа „Јован Цвијић“ Костолац