У издању „Лагуне“ објављен је у мају 2019.  године роман „Нећу да мислим на Праг“ књижевнице и новинарке Соње Ћирић, која је поред овог – објавила још четири романа: Адаптација је бела, Не могу чекати сутра, Наша сјајна игра и Роман у мојој глави.
Прочитајте приказ мог поштованог сарадника, Димитрија Јаничића.

ИЗАЗОВИ ОДРАСТАЊА

Чак и када се ништа нарочито не дешава, када живот тече оним уобичајеним током, када сваки дан личи један на други: устајање, одлазак у школу, задаци, посета суседном кафићу-башти, родитељске расправе, женска оговарања – то може да се изроди у симпатичан роман о свакодневици.
Нешто тако успело је Соњи Ћирић, писцу романа „Нећу да мислим на Праг“.
Садржај је свакодневица: девојчица Дарја иде у седми разред. Тек почиње да себе схвата, лепо пише, што подстакне њену наставницу да јој рад пошаље на међународно такмичење за младе таленте. Награда је седам дана боравка у лепој престоници Чешке. Но, њена мајка нередовно прима плату, а отац не ради, па Дарја почиње да размишља како да обезбеди новац, ако заиста добије награду.
Дарја не жели да се разочара, ако њен рад не буде награђен. Она, иначе воли да пише, па одлучује да се вежба у писању прича, а „да не мисли на Праг“. У комшилуку је башта-посластичарница коју воде Даца и Дуца са пуно љубави. Они ангажују Дарју да пише приче о њиховој башти, уз уговор о хонорару и штампању збирке, а на то их је, изгледа, подстакао професор Коста који је увек о свему обавештен. Овим хонораром Дарја обезбеђује и новац за евентуално путовање у Чешку.
Између Дарје и њене најбоље другарице Тамаре, чија је прича такође послата на конкурс јавља се конкуренција која би могла да буде разлог за сукоб, али Дарја то својим односом „нећу да мислим на Праг“ лепо решава па се њихово пријатељство сачува.
Дарја схвата да воли да пише. Када човек ради оно што воли, онда је готово увек и успех загарантован. Тако она успева да напише приче о башти и заради свој хонорар, да сачува пријатељство са другарицом, а да не говорећи ништа родитељима, обезбеди за себе могућност да учествује у том међународном конкурсу.
Очигледно је реч о новој генерацији младих. Они врло рано почињу да схватају шта живот тражи од њих. Тако се у овој књизи налазе неки необични одговори: окрени се да радиш оно што волиш, јер то ће ти обезбедити будућност. Ако родитељи не могу да ти обезбеде новац за неку твоју активност, потруди се сам да нађеш, уместо да нападаш друге за неспособност.
Многи се жале да им васпитавање деце не иде од руке, но садашња генерација младих изгледа боље успева да васпитава родитеље. Нема више тајни – нова генерација која се учи на темељима либералног капитализма да буде равноправни учесник свих животних збивања и успева у томе, како и овом књигом тврди ауторка.
Ова генерација налази излазе из невоље када то не могу и не умеју одрасли. Дарја, без зазора, разматра очево ћутање и сматра да је отац, кога она воли, ипак погрешио и да је био млакоња. А да у животу не теку мед и млеко, то је јасно и онима који су млађи од Дарје, а Дарја се у томе сналази боље од одраслих.
Књига је писана једноставним језиком, са пуно топлине и женске нежности у конструкцији приче, без много детаљних описа и без педагогије. Садржи доста дијалога, а радња и учешће личности у радњи смењују се као у филму. Појава прве симпатије према Николи и оно осећање обичности о коме говори Никола који је већ познат као играч кошарке, дају читавој причи још једну вредну димензију о процени и оцени оних који су познати у јавном животу. А појава те прве тинејџерске симпатије дата је у роману тако ненаметљиво, а вешто да је то једна од вредних карактеристика књиге, поготово у ово време када нам филмови, серије и ријалити убијају сву лепоту прве симпатије.
Порука из наслова као да је остављена за неку другу књигу, јер девојке у роману не дочекају резултате тог међународног конкурса који је покренуо већину ових догађаја.

Димитрије Јаничић, Београд