Листајући историју бањског живота у Врњцима етнолог Јелена Боровић Димић записала је пуно анегдота, прикупила велики број старих фотографија, а све до чега је дошла или бар део тога, изложен је у београдском Етнографском музеју или објављен у пригодном каталогу „Здравље у чаши”.

Врњачка Бања увек је била на добром гласу и за лечење болесних, али и за одмор, тамо су свој мир и здравље налазили и књижевници, генерали, богаташи, угледни људи не само из Србије већ и европских земаља. Позната је и по свом „кућном реду”, дисциплини и жељи да се сваком пацијенту пруже најбоља могућа помоћ и нега.

Прва чаша воде у Врњачкој Бањи испијала се врло рано, око пет сати ујутро и то са извора. Друга чаша се пила после пола сата шетње, а за трећу је требало да протекне цео сат. Тек онда би уследио доручак, у подне је служен ручак, а после ручка свако је могао да изабере како ће провести своје слободно време. Лекари су препоручивали да се првих сат-два после обеда не шета, већ да се одмара, није била препоручљива ни шетња уз брдо, по кишном и хладном времену, ни здравима, ни грудоболнима. Од друштвених игара били су пожељни билијар и куглање, а не шах и картање.

Ову забелешку коју смо препричали оставио је врњачки лекар др Ђока П. Јовановић, а односи се на бањски живот на прелазу 19. у 20. век, дакле пре скоро 120 година.

Тикве судовњаче и порцелан

Прича о лековитости врњачких вода у протеклих 150 година испричанa је и кроз причу о посудама за воду које су коришћене кроз време: од природних облика тикви судовњача, преко дрвених, земљаних – керамичких, металних кованих, ливених, емајлираних до стаклених и порцеланских. Посебна пажња дата је збирци специфичног бањског мобилијара, бањских чаша која је овом приликом у целини представљена први пут у јавности.

У модерно време минерална вода захватана је специјално прављеном чашом која је код богатијих гостију најпре била порцеланска са сиском, донета обично из Карлових Вари, или стаклена из Липика. Крајем 19. и почетком 20. века, како је бања постајала све познатија и развијенија, започето је израђивање стаклених чаша са врњачким мотивима.

Чаше су биле градиране у милилитрима, па је бањски гост наточивши воду у чашу одливао из ње вишак у камену посуду која се налазила поред минералних извора. Те најстарије чаше биле су израђене од танког, крхког стакла, док су оне после Другог светског рата израђиване од пунијег стакла. Од краја седамдесетих година двадесетог века стаклене чаше су замењене пластичним. Да би се снабдели дневном прописаном дозом, а да вода не изгуби своје квалитетне особине, вода је точена у стаклене боце или термосе који су чували топлоту и квалитет минералне воде.

– Збирка чаша врњачког музеја броји 44 примерка, тринаест порцеланских, двадесет једну стаклену, има и две металне, једна на склапање, а друга пљосната, и осам пластичних – каже Јелена Боровић Димић.

Интересантно је да је за Врњце било развијено посебно занимање – додавачица воде – на два изворишта воду су пружале девојке или младе жене обучене у беле мантиле и сукње или панталоне, повезане белим марамама и у белим чизмама. Оне су радиле на извору и премошћавале су висинску разлику између чесме на изворишту и пацијента који је чекао са чашом и бањским листом. Дешавало се да у брзини понека чаша испадне, па се то пријављивало у књизи жалби. Бележило се име додавачице која је крива, а бањском госту се давала друга чаша. Понекад би чаша испадала и од љубавне искре јер су остале и забележене анегдоте о љубави и браковима додавачица чаша здравља и гостију, било да су обични туристи или опорављани пацијенти. Многи су зетови тако и остајали у Врњцима, они имућнији зидали виле и живели од рентијерства.

Разгледнице за сећање

Обавезна бањска успомена биле су разгледнице и фото-албуми са бањским мотивима које су се расклапале попут хармонике, или листале, омиљени су били и пирографисане дрвене кутије, рамови за слике, табакере, муштикле и, наравно, бањске чаше и футроле од рафије. И посуђе је служило да подсети госта где је био, разне шерпе, лончићи, тигањи, џезве, плитки и дубоки тањири, послужавници…

Фотографије направљене поред изворишта или поред ронделе у бањском парку, на падини Црквеног брда, или у атељеу испред паноа бањске панораме, биле су савршен доказ да сте били на светом месту здравља.

Било је обавезно и јављање разгледницом из Врњаца рођацима и познаницима и још ако сте на разгледници виле у којој сте означили „ово је наша вила” или „ово је наш прозор”, онда је тек то био пун погодак – уз добар опоравак.

Добра за проју и сок од малина

Врњчани су користили минералну воду и за мешење проје, а надалеко су биле познате и погачице са кајмаком, мешене овом водом. И наравно, сок од малине. Вода је доношена бокалима, флашама, стакленим оплетеним балонима, чабрицама, касније канистерима и пластичним балонима.

Највише две чаше, коцка забрањена

Остало је записано и да су у бањи важила строга правила: свако лице могло је да са чесме узме воду највише у две чаше, била је забрањена коцка, а доцније и томбола.

Аутор: Драгољуб Стевановић

Извор: Политика.рс