Друга књига едиције „Завичајни ноктурно“ као и претходна доноси афирмисане и неафирмисане песничке гласове данашњице, али и глас песника који су давно оставили траг. У претходном издању, поред поезије аутора који данас стварају на територији општине Младеновац, објављене су и песме Милорада Петровића Сељанчице и Мијослава Стевана Средојевића Полимског. Што се тиче ове књиге у њој се налази избор из поезије Живка Милићевића.

Ослањајући се на полазну уредничку идеју и овде нису објављене само песме које се тичу класичних асоцијација на завичај већ се пред читаоцима налази и оно што живи (станује) у поетском микрокосмосу наших аутора који је неминовни продукт њиховог окружења. Заједнички именитељ за све ауторе јесте Младеновац, варош у којој обитавају, стварају, пате, радују се, сањају.
Аутори заступљени у књизи Завичајни ноктурно 2: Живко Милићевић, Иван Нисић, Сања Рашчанин, Јасна Јеремић, Александар Игњатовић, Николина Бељаковић, Иван Петровић, Милош Шабић, Ивана Милошевић, Милан Матејић, Смиљана Јанковић, Лена Нинковић.
Приређивач и издавач: Зоран Антонијевић

Николина Бељаковић

Љиљан вечни

Далеко и немо, он стоји к’о сена
у својој самоћи, међ’ зелене хриди
закрива га тама и слобода њена
ал’ у даху његово ми име бриди
и кроз мрачно стакло
у својој висини он не може чути.
Видим да се смеје, а вечно би плак’о,
ипак смрт нам тешка тад раздвоји путе.

Чујем да ми пева из своје даљине
к’о да својим гласом дозива и мене
Не знам да л’ од јада или од милине,
видех на стенама свирепе сирене
похотно у мени траже чамотињу своју,
погрдно се кезе и на мене ропћу.
Тад ме ужаснуту у хладноме зноју
прену он из сна својом кротошћу.

Видех у тмини два светла смарагда,
која ме маме у бесмртност меку
ал’ предамном древни бродар појави се тада
и подмукло, немо, показа ми реку.
Без вида он лута, у магли таласа.
Пружих дух мој ружи која плута,
ал’ прошлост моја преко свога гласа
повуче ме горе и показа куда.

Тад видех сва милост света слила се у њега.
Ловор славе цвета,а сва покор мени.
Изнад мене вечан, млад, без греха,
ја његова крв, а он моја сени
скрхкана животом, а он љиљан вазда,
не могу му прићи од сјаја свемира.
Од праха и земље творац мене сазда,
а њему сан вечни и тешкоћу крила.