У издању издавачке куће „Филип Вишњић“ и Удружења књижевника Србије, прошле године објављена је књига песама, под мало необичним називом (Затајна ушћа), коју је написао наш познати писац и библиотекар – Драгомир Ћулафић. Наравно, тако необична запала је за око мом цењеном сараднику, писцу, књижевном критичару и преводиоцу – Димитрију Јаничићу. Прочитајте шта је он о њој написао.

СТВАРАЛАЧКО ПРЕСАБИРАЊЕ

Када се појави оваква књига већ реномираног књижевника, онда нам се нехотице намеће закључак да човек своди своје стваралачке рачуне, да сабира оно што је урадио, јер се примиче свом стваралачком ушћу. Тако (а вероватно и зато) нас Драгомир Ћулафић (1940) у књизи необичног наслова „Затајна ушћа“ води у угодну шетњу кроз своје изабране и нове песме.
Ћулафић је рођен на Митровдан 1940. године у селу Луге код Андријевице. Професор је немачког језика и књижевности, али је већи део радног века провео међу књигама, као директор и управник библиотеке. Заступљен је у бројним антологијама, школској лектири и читанкама. Пише прозу и поезију за децу и одрасле. Превођен је на 11 језика, а добитник је бројних домаћих и међународних награда, посебно за своје стваралаштво за младе.
Иза њега је богат стваралачки пут од „Позних шетача“ (1971), преко „Друге јаве“ (1973), „Разговор жеђи“ (1978), „Навале празнине“ (1988), „Причести“ (1997), Још ме има“ (2000) до „У свом раму“ (2011) и са додатком нових песама насталих између 2011 и 2017. Књигу је обогатио низом критика и рецензија и веома обимном библиографијом. У овом пажљиво одабраном и богатом зборнику недостаје једна веома битна област Ћулафићевог стваралаштва, иако је обухваћена библиографијом, а то је књижевност за младе. Тај део његовог стваралаштва заслужује посебан зборник и много више пажње књижевних критичара и педагошких радника. Код нас се често погрешно сматра да књижевност за младе не заслужује пажњу као књижевност за одрасле. То је погрешно, јер она има посебне, често изузетно тешке захтеве, а њена литерарна вредност мора да буде висока, јер кроз читање те литературе ствара се читалачки укус оних који ће бити читаоци такозване „озбиљне литературе“. Но, то је тема неког другог рада.
Ћулафићево стваралаштво је обимно и разноврсно. У његовој библиографији забележено је, поред 34 монографске публикације, преко 350 радова, а о њему се појавило преко 130 различитих критичких текстова. У његовом опусу, поред песама налазе се и приповетке као и романи за децу и за одрасле. Песме и приче превођене су му на руски, енглески, немачки, бугарски, јерменски, румунски, мађарски, словачки, русински, македонски и словеначки језик.
Док је М. Антић уз прву његову збирку забележио да он „не лаже своје рођене песме“, јер су му из срца, сав је „у неком залету, сав захуктан, сав узнемирен“, други критичар оцењује да се он потпуно предаје поезији, „јер она не трпи половичног верника“ (Р. Андрић). Он своју поезију „црпе са подручја митске симболике и дечјих представа о свету“ (В. Радикић) спајајући их са савременом човековом ситуацијом. Можда се Ћулафић још није прилагодио градском животу, „јер на једанаестом спрату робија своје старе заблуде“ (Ј. Ивановић), пошто он често „гостује“ у завичајним крајевима.
Свакако је завичај био и остао његова стална преокупација, па је поема „Још ме има“ „пример изванредног песничког надахнућа, бајка и лирска исповијест са епским елементима, а у њој је разноврсност и разнородност стиха, риме, ритма и музикалности“ како то види В. Калезић. Ову поему различито дефинишу као „свођење песника и досадашњег животног рачуна“ (Р. Андрић), „као оду животу“ (Д. Брајковић), „химну завичају“ (М. Вулевић), „тканицу од стихова“ (П. Зубац), „дефиницију Полимља, енциклопедију, биографију његову“ (Д. Дошљак), а М. Вуксановић је прочита на душак „као што се чита и прима зачарана пјесма, у ритму гдје нам је све познато и блиско, али га таквог први пут чујемо“. Оцењујући њену „јесењинску експресивност“ Р. Чолаковић каже да „истинска доживљеност, емотивност, немири и трагања, пркоси и заноси уздижу Поему до универзалног значаја, што је својствено само истинској поезији“.
Овај песник је самосвојан, „није упао ни у један манир савременог певања“ (А. Вукадиновић), он „кроз поезију путује у бескрај и враћа се из бескраја“ (Р. Дамјановић) као апсолутни песник, он „сједињује своју искреност са добрим познавањем заната“ (Г. Малетић), док „из њега куља толика разноврсност нових ријечи за које вјероватно нема доказа да их је чуо“ (Ј. Стриковић).
Тако су други, нисмо их све навели, оцењивали Ћулафићеве књиге. А сада се појавила ова која представља неку врсту пресека кроз песнички свет Драгимира Ћулафића. Читалац нађе у њој старе вредности, али и нове назнаке. Песник нам освежи језик, улепша дан, окупа нас свежином стиха. Па иако је „кратак век, а дуга искушења“, иако „никад није касно за тугу“ у ово време у коме чак и „нада прокишњава“, не продаје Ћулафић ни у новим песмама „похабане мисли“. Иако понекад „гавран носи јутро у кљуну“, песник вешто, а пола века песниковања није мало, научио је, „откључа тишину“, изађе из своје таме па успе да врати неке боје детињства, животну радост, просуту месечину, да раздвоји трн и ружу и читаоцу приреди доживљај. Очигледно да му је „глава још тешка од снова“, многи крајеви којима је ходио сада му „облаче маглу“, иако га чешће „самотна ноћ пије“, он још ставља „мелем траве испод главе“ и види неке боје детињства, па онда „олиста у стиху“.
Иако је овом књигом правио животни и стваралачки пресек, има он још тога да каже. Јер, не кажу залуду у његовом крају да где је текло и капаће.

Приказ написао Димитрије Јаничић из Београда