Ако ти јаве: умро сам,
а био сам ти драг,
онда ће у теби
одједном нешто посивети.
На трепавици магла.
На усни пепељаст траг.

Да ли си уопште понекад
мислио шта значи живети?

Ако ти јаве: умро сам
ево шта ће бити.

Хиљаду шарених риба
лепршаће ми кроз око.

И земља ће ме скрити.
И коров ће ме скрити.
А ја ћу за то време
летети високо…
Високо.

Зар мислиш да моја рука,
колено,
или глава
може да буде сутра
корен брезе
ил’ трава?

Ако ти јаве: умро сам,
не веруј
то не умем.

На ову земљу сам свратио
да ти намигнем мало.
Да за мном остане нешто
као лепршав траг.
И зато: не буди тужан.
Толико ми је стало
да останем у теби
будаласт и чудно драг.

Ноћу,
кад гледаш у небо,
и ти намигни мени.
Нека то буде тајна.
Упркос данима сивим
кад видиш неку комету
да небо зарумени,
упамти: то ја још увек
шашав летим, и живим.

Мирослав Антић о себи
„Рођен сам 1932. године у северном Банату, у селу Мокрину, где сам ишао и у основну школу. У гимназију сам ишао у Кикинди и Панчеву, а студирао у Београду. Живим у Новом Саду. То је чиста моја биографија. У ствари, ја свима кажем да праву биографију, онакву какву бих желео, још немам, и поред толико књига које сам написао, слика које сам излагао, филмова које сам снимио, драмских текстова, репортажа у новинама… Сваког јутра пожелим да почнем једну одличну биографију, која би послужила, ако никоме другом, бар ђацима у школи, јер они, нажалост, морају да уче и живот писца.

Ја бих био најгори ђак, јер ни свој живот нисам научио. А радио сам свашта. Био зидарски помоћник, физички радник у пивари, кубикаш на пристаништу, морнар, позоришни редитељ, бавио се водоводом и канализацијом, радио компресорима, обрађивао дрво, умем да направим кров, глумио у једном луткарском позоришту, чак и правио лутке, водио телевизијске емисије, био конферансије…
Имам и неке награде и признања. Две „Невенове“. Једну за животно дело у поезији за децу. Горанову награду. Награду Стеријиног позоришта. Златну арену за филмски сценарио. Награду ослобођења Војводине. Седмојулску награду Србије. Носилац сам ордена заслуга за народ. Неко би од свега тога могао да написе безброј страница. Рецимо: уређивао лист „Ритам“ или уређивао Змајев „Невен“…

Највише бих волео да сами измислите моју биографију. Онда ћу имати много разних живота и бити најживљи међу живима.

Остало, што није за најаву писца, него за шапутање, рекао сам у песми „Ин мемориам„.
И у свим осталим својим песмама.“

Извор: http://miroslavantic.blogspot.com