У близини Костолца налази је Рукумија, манастир српске православне цркве и припада Епархији браничевској. Према историјским изворима, манастир је саграђен најкасније крајем 14. века. После слома Првог српског устанка, Турци су спалили и до темеља разорили Рукумију. Данашњу цркву, на истом месту, али пространију, сазидао је кнез Милош 1825. године.

Слика преузета са сајта Манастира Рукумија

Први помен и детаљни опис Рукумије оставио је Максим Ратковић 1733. године. По њему, црква је посвећена Св. Вазнесењу Господа Исуса Христа. Писани подаци такође говоре да је цркву живописао Молер Јања 1829. године. Данашњи живопис урадио је монах Наум Андрић 1971. године у „ал секо“ техници. У композиционом смислу класичан је и у складу са православном иконографијом. Живопис је доста страдао у пожару 1978. године, а поједине фреске су толико потамнеле да се ликови нису могли препознати. Године 1994. манастир је рестауриран. Фреске је ретуширао руски фрескописац Александар Точилов.
У Рукумији се налазе мошти преподобног Синаита Мартирија, једног од седморице познатих синаита* , пристиглих у тадашњу државу кнеза Лазара.
За манастир Рукумија везује се и народно предање о Јелици, сестри Павла и Радуна, властелина светога кнеза, која је злом судбином невино оптужена и страдала, везана за репове коња потераних у трк. У предању се каже да је на том месту пала Јеличина рука, па је због тога манастир добио име Рукумија. За тај несрећни догађај везују се и манастири Заова, Брадача и Сестрољин. Све четири светиње потичу управо из истог времена, с краја 14. и почетка 15. века. Не зна се колико у овој легенди има истине, али је познато да је путописац Јосиф Веселић 1861. године записао да се у манастиру заиста налази „рука од неке светиње, од девојке која је невино страдала“.
У близини манастира постојале су две чесме које је народ од давнина сматрао лековитим и долазио и из удаљених места да би пио њихову воду и купао се. Глас о њима и манастиру ширио се по целој Србији, па су болесници стизали, посебно о празницима, остајали на служби у цркви, молили се и одлазили након тога на изворе. Међутим, они више не постоје, потпуно су пресушили крајем 20. века, пошто је отворен рудник угља у оближњем селу Дрмно и пресечене водене жице.
Игуман Симеон наложио је да се на истом простору поново пронађе вода. То је урађено у јесен 2004. године, када су на дубини између 180 и 200 метара откривена два моћна водоносна слоја, један од 2,5 а други од 6,5 метара, са водом температуре од 21,8 степени. Вода је изванаредног квалитета, а капацитет бунара далеко превазилази потребе манастира. Испред манастира саграђена је чесма па свако, ко дође у манастир, понесе кући воду.
Манастир Рукумија слави 28. августа празник Успења Пресвете Богородице, у народу познат као Велика Госпојина. Сваке године се на тај дан у манастиру окупља велики број верника.
Манастир је значајан и по томе што се већ скоро тридесет година бави издаваштвом – објављује књиге о православној вери и моралу. То је овај манастир ставило у ред манастира који настављају нашу средњевековну манастирску књижну традицију на српским просторима.

*Назив Синаит везан је за Синајску гору или Мојсијеву гору – планину, која се налази на јужном делу Синајског полуострва у Египту. По Библијском предању, ту у пустињи су јеврејски народ и Мојсије провели 40 година лутајући из египатског ропства, тражећи обећану земљу Ханан. На Синају су људи преко Мојсија добили десет Божијих заповести. Од времена цара Константина, посебно од времена цара Јустинијана, када је основан манастир Свете Катарине – Синај је постао најзначајнији духовни центар за хришћане. Синаити су монаси који су стекли посебан углед и постали носиоци синајских духовних предања и искустава.