Približava se dan venčanja moje drage sestre od tetke i svi se tom danu veoma radujemo, ali setih se jedne anegdote koja se već mnogo godina prepričava u našoj porodici, a vezana je za svadbu jedne mamine sestre. Ne znam da li sam vam već napomenula, ali žene u mojoj familiji su malo neobične, pa je neobična i ova anegdota. Ona ide ovako…
Dan svadbe. Mlada iz jednog sela, mladoženja iz drugog. Malo daljeg. Došli mladoženjini gosti po mladu, sa sve kumom, starim svatom, muzikom. Ulazi mladoženjin otac, sav veseo, i obraća se mladinoj majci rečima: “Plači prijo, odvodim ti ćerku!” Ova ga pogleda, zavrte glavu kiselo se osmehujući i reče: “Aaa, dosta sam ja plakala, sad ćete malo vi…”
Muk, tišina. A onda krenu muzika.
I tako i bi.

Ode moja tetka u njihovu kuću i zavede tamo red. Red, rad i disciplinu.
Žena otresita, radna, duhovita, ali koja je oduvek znala šta hoće, a šta neće. Žena koja je znala da ceni sebe. Kroz život je išla sa sloganom – poštuj me i poštovaću te.
I znala je u startu da se postavi kako treba.
Šalu na stranu (iako je ova priča istinita), ta moja tetka je imala (i dalje ima) veoma lep i srećan brak. Brak ispunjen ljubavlju i poštovanjem. Kako svog muža, tako i svoje dece. Sve što su stekli, stekli su zajedničkim radom. Složno. Moj teča u nju i dalje gleda, i posle toliko godina, baš kao u pravu boginju.
Razmišljam tako o njihovom životu ponekad i ne mogu a da se ne divim. Eto, kakve su žene u našoj familiji.

Priču napisala Rea Mnc