Како је наслеђивана власт на нашим просторима и на који начин су се поједини довијали да дођу до положаја?

Средњевековна Србија имала је бројне потешкоће у изборима владара и поред утврђених процедура за то. Суверени су смењивали један другог, а млађи наследници су збацивали старије и докопавали се положаја мимо протокола. У борби за власт, браћа, очеви и стричеви су водили међусобне ратове. Међу Немањићима чак половина владара је насилно изгубила престо. Ипак, управљање одређеном територијом и њеним становницима више је сматрано правом читаве лозе него појединца јер су измене на престолу, милом или силом углавном биле везане за чланове исте династије.

Један од најчешћих начина за избор новог владара је била примогенитура. Према овом принципу најстарији син наслеђује оца без изузетка. Наравно, идеја је сама по себи наилазила на препреке будући да нису све породице имале мушке потомке. То је уједно значило и гашење лозе, а често и распад државе. Овакве ситуације су неминовно водиле кофликтима, а један од најпознатијих био је борба за престо између краља Милутина, његовог сина и унука.

Други принцип је био сениорат према коме је наследник најстарији члан породице, ма ко он био. Ово је било једно од могућих решења када примогенитура није практикована. Као трећа опција је постојала додела удеоних кнежевина. У средњем веку удеона кнежевина је била територија која је предавана некоме од чланова владарске породице на управљање.

И поред званичних процедура око избора владара, средњевековна Србија се често суочавала са борбама за наслеђивање престола

У династији Немањића и поред утврђеног система, до избора наследника често није долазило без немира. Стефан Немања је био међу првима који су одступили од правила. Он је за наследника изабрао, по његовом мишљењу најспособнијег Стефана, уместо најстаријег сина Вукана. Ова одлука ће резултирати сукобом међу браћом.

До додатних проблема је долазило уколико у породици није било пунолетних чланова, у ситуацијама када је требало одредити новог владара. На евентуалан избор и решење су овде пресудно утицали други чланови породице и чак и стране силе које су покушавале на све начине да подупру свог кандидата.

У средњевековној Србији било је и ретких случајева пребацивања власти на другу династију без сукоба. Најпознатији пример је деспот Стефан Лазаревић који је у недостатку потомака изабрао свог сестрића Ђурђа Бранковића.

Лоза Немањића: чак половина владара ове породице насилно је изгубила престо

Једна од специфичних титула тога периода је била „млади краљ“. Преузето од Угара, ово звање је требало да поједностави смену владара. Права и овлашћења младог краља су увек била неупоредиво мања од оних које је имао регуларан краљ, али је постојање ове титуле олакшало увођење престолонаследника у дужности и ограничавало евентуално мешање других претендената.

Још један од облика власти средњег века је била позиција савладара. У Србији се појавила под утицајем Византије, али са изразито домаћим карактеристикама. Један од оваквих облика владавине код нас је била заједничка власт цара Уроша и краља Вукашина. И поред апсурдних разлика у титулама, овлашћења су им била изједначена. Ипак, убрзо долазе до изражаја мане оваквог облика владавине и од 1366. Урош и Вукашин више не иступају заједно. Пошто Урош није имао потомке, Вукашин се прогласио за престолонаследника, а свом сину Марку дао титулу младог краља.

Извор: Опанак.нет