Исак Асимов

Ајзак Асимов (енгл. Isaac Asimov), рођен као Исак Јудович Озимов ( 2. јануар 1920 – Њујорк, 6. април 1992) био је амерички писац научне фантастике и биохемичар руског порекла. Рођен је у Петровичима у Смоленској области, СССР. Са родитељима емигрирао у САД када му је било три године. Настањују се у Бруклину, Њујорк, где је и одрастао. Дипломирао је хемију на универзитету Колумбија 1939. а 1948. и докторирао.

Написао је велики број дела, преко 500 књига и преко 90 000 разгледница и писама из области науке, криминалистичке књижевности и научне фантастике. Његове књиге су објављене у 9 од 10 главних категорија Дувијеве Децималне класификације. Поред Роберта А. Хеинлеина и Артура Ч. Кларка, Асимов се сматрао једним од „Велике Тројке“ писаца научне фантастике током свог живота. Најпознатије дело му је Задужбина, поред којег су значајна дела и Галактичко Царство и Робот.

Био је дугогодишњи члан Менсе. Астероид 5020 Асимов, кратер Асимов на планети Марс и једна основна школа у Бруклину добили су име у његову част. Био је председник Америчке хуманистичке асоцијације.

Младост

Асимови родитељи су били Ана Рејчел и Џуда Асимов, породица јеврејских млинара. Добио је име по мајчином оцу Исаку Берману. Када је рођен, његова породица је живела у Петровичима код Климовича (сада Смоленска област, Русија). 1921. године, Асимов и још 16 деце у Петровичима су добили упалу оба плућна крила. Само је Асимов преживео. Касније је добио сестру Марцију (17. јун 1922. до 2. април 2011.) и брата Стенлија (25. јул 1929. до 16. август 1995.), који је био потпредседник Њујорк Њуздеја. Са породицом се преселио у САД 23. фебруара 1923. године, када је имао три године. С обзиром да су његови родитељи увек говорили јидишким и енглеским језиком, никад није научио руски језик, али је и даље течно говорио на јидишком као и на енглеском. Постао је амерички држављанин 1928. године, када је имао осам година.

Образовање и каријера

Асимов је похађао јавне школе у Њујорку са 5 година, укључујући Мушку гимназију у Бруклину. Дипломирао је са 15 година и започео је студирање на Градском колеџу у Њујорку. Након одређеног времена, прихватио је стипендију Колумбија Универзитета за младе Јевреје и прешао на Сет Лоу Јуниор Факултет, Колумбија Универзитета. Асимов је после првог семестра са зоологије прешао на хемију, пошто није прихватао „експерименте на мачкама „. После затварања Сет Лоу колеџа, своје испите је завршио у склопу универзитетских курсева (касније Колумбијски универзитет општих студија) 1938. Након два круга одбијања од стране медицинских школа, 1939. године, Асимов се пријавио на дипломски програм хемије у Колумбији. У почетку је одбачен и потом прихваћен само на пробној основи, завршио је магистарски рад из области хемије 1941. године, а 1948. године стекао је докторат из биохемије.

У периоду између стицања ова два признања, Асимов је провео три године током Другог светског рата радећи као цивилни хемичар на експерименталној постаји морнаричког ваздухопловства у Филаделфији, живећи у делу Волнут Хил у западној Филаделфији од 1942. до 1945. године. По завршетку доктората, Асимов се запослио на Медицинском факултету у Бостону 1949. године са платом од 5.000 долара (еквивалентно 51.510 долара у 2017. години). Међутим, до 1952. године, он је зарадио више новца као писац него на универзитету, па је на крају престао да ради на истраживању, ограничавајући своју универзитетску улогу на предавање студентима. 1955. године је унапређен у ванредног професора. 18. октобра 1979. године универзитет је похвалио његово писање промовишући га у редовног професора биохемије.

Лични живот

Асимов је оженио Гертруду Блугерман (1917, Торонто, Канада – 1990, Бостон, САД) 26. јула 1942. године. Пар је живео у стану у западној Филаделфији, док је Асимов био запослен у Филаделфијској морнарици са два сарадника (Роберт А. Хеинлеин и Л. Спраг де Камп). Пребацили су се у Бостон у мају 1949, затим у оближње предграђе Сомервил у јулу 1949, Волтхем у мају 1951, и на крају Вест Њутон 1956. Имали су двоје деце, Давида (рођен 1951) и Робина Јоана (рођен 1955. године). 1970. су се развели, а Асимов се преселио назад у Њујорк, овог пута на Западну страну Менхетна, где је живео до краја свог живота.

Асимов је био клаустрофил: уживао је у малим, затвореним просторима. Поседовао је штанд у подземној станици у Њујорку у коме је волео да чита књиге уз звук возова. Асимов је описао Карла Сагана као једног од двоје људи које је упознао и чији је интелект надмашио његов. Други, тврди он, био је стручњак за рачунарске науке и вештачку интелигенцију Марвин Мински. 1984. године, Америчка хуманистичка асоцијација (АХА) га је именовала Хуманистом године. Ајзак Асимов са Робертом А. Хеинлеином и Л. Спрагом де Кампом.

Болест и смрт

Године 1977. Асимов је претрпео срчани удар. Умро је од сиде, јер је 1983. године био заражен вирусом ХИВ-а преко трансфузије коју је добио док је био на операцији срца. Та чињеница је објављена тек десет година после његове смрти.

Књижевни рад

Постоје четири Асимова закона роботике која важе и данас, а гласе:

0. Робот не сме нашкодити човечанству, нити својом пасивношћу дозволити да се нашкоди човечанству.
1. Робот не сме нашкодити човеку, нити својом пасивношћу дозволити да се нашкоди човеку, осим када је то у супротности с нултим законом.
2. Робот мора слушати људске наредбе, осим ако су оне у супротности са нултим или првим законом.
3. Робот треба штитити свој интегритет, осим када је то у супротности са нултим, првим или другим законом.
Асимов је за своје најбоље дело сматрао причу „Посљедње питање“ из 1956. године.

Током 1964. понудио је своје виђење света 2014. године.

Цитати

Живот је угодан. Смрт је мирна. Прелаз је тај који нас брине.
Никад немој дозволити да ти осећај морала засмета да учиниш оно што је исправно.
Не бојим се рачунара, бојим се њихове одсутности.
Свакакве се рачунарске грешке појављују. Били бисте иѕненађени бројем лекара који тврде да лече мушке труднице.
Ја не читам брзо, ја брзо разумем.
Не верујем у живот после смрти зато што не морам провести цели живот бојећи се пакла или још горе – раја. Ма каква год је мучења била у паклу, мислим да би до сада у рају била много гора.
Пишем због истог разлога због којег и дишем – да то не чиним, умро бих.
Они људи који мисле да знају све велики су гњаватори нама који стварно све знамо.
Када некога увредимо, назовемо га животињом. Окрутније би било намерно га назвати човеком.
Лоша идеја добро написана ће бити боље прихваћена од лоше написане али добре идеје.
Насиље је последње уточиште неспособних.

Библиографија

Циклус о роботима
Челичне пећине (The Caves of Steel) (1954)
Сабрани роботи (The complete robot)(1982)
Голо Сунце (The Naked Sun) (1957)
Роботи зоре (The Robots of Dawn) (1983)
Роботи и Царство (Robots and Empire) (1985)
Позитронски човек (The Positronic Man) (1993)
Циклус о Царству
Слепа улица (Blind alley) (1945)
Шљунак на небу (Pebble in the Sky) (1950)
Звезде, прах небески (The Stars, Like Dust) (1951)
Свемирске струје (The Currents of Space) (1952)
Циклус о Задужбини
Задужбина (Foundation) (1951)
Задужбина и Царство (Foundation and Empire) (1952)
Друга Задужбина (Second Foundation) (1953)
На рубу Задужбине (Foundation’s Edge) (1982)
Задужбина и Земља (Foundation and Earth) (1986)
Прелудијум за Задужбину (Prelude to Foundation) (1988)
У сусрет Задужбини (Forward the Foundation)(1991)
Романи ван циклуса
Ја, робот (I, Robot) (1950), збирка приповедака
Крај вечности (The End of Eternity) (1955)
Богови лично (The Gods Themselves) (1972)
Немезис (Nemesis) (1989)
Спуштање ноћи (Nightfall) (1990)
The Ugly Little Boy (1992)
Популарна наука
Истраживања Земље и Космоса (Exploring the Earth and the Cosmos) (1982)
Isaac Asimov’s Guide to Earth and Space (1991)