Advertisements

Ремек-дело – Драги Ивић

Колико пута смо употребили ову сложеницу? Она је доказ да неке речи никада не губе вредност. Као што смо спремни да за све и свашта кажемо да је лепо, дивно, феноменално, тако умемо и мудро застати када ова чудна реч треба да пређе преко усана и полети, као знак дивљења, према нечему што су нечије руке створиле…

Лого Драги Ивић

Сама реч се, ето, брани од лаке употребе. Можда је то стога што јој се не може са сигурношћу утврдити порекло. Многи лингвисти су тврдили да је то реч мађарског порекла. Мени је то било природно јер одмах помислим на Листа, Адија, Петефија, Бача и друге уметнике који су остварили врхунске домете људског духа долазећи из срца Европе, изникли из чудног, азилираног народа јединственог језика. Слушајући то звучно чаврљање са севера, најпре помислим на ветрове, равницу, чикоше, јецај виолина, коње и анђеле, но то је нека друга прича. Радикалнији лингвисти тврде да ова реч припада малобројној и реткој језичкој групи коју називају речима-туристима, те да да је та реч из нашег језика отишла у мађарски, па се из њега вратила нама. Ако добро знате руски, неће вам бити страна реч ремесл која је префикс за све речи које описују занатство и мајсторство, а за фонетску трансформацију није тешко наћи објашњење.

Како год, оставимо лингвистима да се око ове речи споре. Није спорно то да сви тежимо да за собом оставимо неки траг за који ћемо једном, једног дана, моћи рећи (ако нико други неће) да је то право, или мало ремек-дело. Ни ја нисам у томе изузетак. Много тога што сам урадио претворило се у ефемерни талас космичке прашине, лутајући васионом у облику радио-таласа мојих емисија којих се још многи слушаоци сећају. Уколико се докаже да је Ајнштајн у праву, могуће је да ћу једног дана, пловећи космосом у ко зна каквом облику, сустићи своје прве емисије, управо оне које нису снимљене. Део својих амбиција да оставим некакав траг налази се и у генерацијама мојих ученика из гимназије и музичке школе; све се то, ипак, претвори у флуидно безобличје, тешко ухватљиво, препознатљиво и видљиво. Као што ја за своје ученике не могу рећи да су све од мене научили, тако и они не могу за мене рећи да сам само ја био њихов професор. Стога је боље заузети се нечим опипљивим, видљивим и предметно јасним.

Супротно мом обичају и добром стилу, већи део овога текста јесте увод, али видећете да вреди што је тако, поготово што не тежим да ми баш свака белешка буде ремек-дело, макар се њима и бавила. Лето године 1979. заувек ћу памтити по мом другару Мићи Грујићу– Груји, човеку од кога сам много научио и који је много утицао на мене. У време када смо се још увек ословљавали са друже, он је одавно био господин, дете познате пожаревачке породице, одрастао у једном од оних сеновитих дворишта из срца града. Основао је први клуб читалаца у Пожаревцу. Многи улаз у градску библиотеку памте управо по њему. Тамо су се стварно окупљали љубитељи књиге. Често се и куповало, али још чешће свраћало да се видимо, попричамо, узмемо мало Мићине енергије и одемо освежени новим оговарањима. Груја нас је трпео и испраћао са доброћудним осмехом и мало ко од нас га је икада видео љутог. Једног лепог поподнева у оближњим “Карпатима“ водили смо само нама разумљиву философску расправу о пролазности, ништавилу, безвременском трајању и свему ономе што се у глави трезвењака може побудити већ после друге чаше вина. У надметању ко ће дуже трајати у вечности, договорили смо се да свако остави за собом неки траг, нешто по чему ће га други људи памтити. Мића је остао код тога да је то његов клуб читалаца, а ја сам био за нешто конкретније, сликовитије. Речено – учињено. Импровизовали смо скеле од два стола које смо сваки пут растављали, уносили, износили, састављали… То нам је служило да попричамо о већ урађеном и о томе шта још треба урадити… О чему је реч? С обзиром на то да сам био један од првих чланова тог клуба, био сам више него сигуран да ће он представљати Грујину количину вечности, па сам, сходно томе, сматрао да Клуб читалаца мора имати и свој грб, као сваки прави, аристократски клуб. Повремено сам силазио са скела, одлазио до “Карпата“ на пиће или у “Чикош“ на бечку шницлу и печене паприке. После нешто више од месец дана потписао сам се на једном неупадљивом месту, ставио датум и сишао, одједанпут препун досаде, као да сваки дан сликам грбове на зидовима општинских здања.

Ко је дуже потрајао? На месту тог клуба извесно време је била књижара, па фотокопирница, па онда просторија за одлагање старих ствари и прашине. Мењале су се намене и закупци, а изнад те просторије још увек стоји грб – екслибрис. Не верујем да ће се неко сетити да га префарба јер је већ у свом настајању урађен у еклектичком маниру и изгледа као да је одувек тамо и био. То га, претпостављам, штити од надобудних естета. Уосталом, ко зна… Можда стварно неко мисли да је то ремек-дело па и не помишља да га дира.

И, замало да заборавим. Пошто је у раду време умело својски да лети, ја сам донео од куће грамофон и пуштао једну једину плочу. Вероватно се сиротица истањила од силних обртаја. Била је то група “Темптејшенс“. Када смо једног дана иза ормара нашли омот те плоче, нисмо ни констатовали да се албум звао “Мастерпис“. Сигуран сам да не треба да преведем, као што сам сигуран у то да на овом свету нема случајности, али и да ћете, сасвим сигурно, другачијим очима убудуће, сада када знате како је настало, посматрати моје мало ремек-дело.

Лого Драги Ивић 1


Текст написао Драги Ивић

Преузето (уз дозволу аутора) са ФБ

Advertisements

Posted on 19. novembra 2018., in Biblioteka, Preporuka, Priče, pesme, intervjui. Bookmark the permalink. Postavite komentar.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: