Advertisements

Колико дуго причамо бајке?

Користећи технике еволуционе биологије, антрополози су установили да неке од нашироко познатих бајки постоје више од седам хиљада година.

Чији су Ивица и Марица, односно Jancsi i Juliska? Или је исправније Hänsel und Gretel? Да ли су ову бајку испричали Срби или Мађари? Или је у питању немачка народна бајка коју су адаптирала чувена браћа Грим и објавила 1812. године? А можда прича о гладном брату и сестри који наилазе на злу вештицу има корене много даље од немачког говорног подручја?

bajke

Разочараћу вас – не постоји потпуно тачан одговор на ово питање. Иако многи подразумевају да су Ивица и Марица стара немачка бајка коју су забележила браћа Јакоб и Вилхелм Грим, постоје и они који тврде да сличне верзије ове бајке постоје у Француској и у балтичким земљама. Има и објашњења да је позната бајка настала у 14. веку када је несташица хране погодила Европу и оставила многе да скапавају од глади. Неки, пак, кажу да се појавила и пре тога у протоиндоевропској заједници и да су је причали на свечаним церемонијама које су славиле важне промене у животу појединца, попут рођења, смрти или склапања брака.

Какав год да је одговор на ово питање, једно је сигурно – чари и мистерије усмене традиције вековима фасцинирају и интригирају и нас, лаике, и научнике, антропологе, социологе, биологе. Тако су се међу фасциниранима нашли и Сара Граса да Силва са Факултета за друштвене и хуманистичке науке Новог универзитета у Лисабону и Института за проучавање литературе и традиције, и Јамшид Техрани са Одељења за антропологију и Центра за коеволуцију биологије и културе британског универзитета у Дараму. Њихова студија показује да неке од познатих бајки воде порекло из индо-европске породице језика од пре 7000 година!

Ова породица језика представља скуп међусобно повезаних језика који су највероватније настали на тлу данашње Анатолије, а сада се користе у великом делу Европе. Конкретније, у индоевропску породицу језика спадају германски, романски, келтски језици Западне Европе, словенски језици на истоку и југоистоку Европе, индоирански језици (укључујући персијски), као и санскрит и многи други језици који се говоре на индијском потконтиненту.

Како би истражили порекло бајки унутар ове породице језика, Да Силва и Техрани су најпре морали да реше два велика проблема која отежавају проучавање културних традиција: први је да се бајке не преносе нужно вертикалним путем, а други је да су оне у највећем броју случајева тек недавно пренете на папир.

Први проблем подразумева да се бајке не преносе само методом с колена на колено већ се често дешава да се оне истовремено налазе у неколико различитих популација – тј. да их те популације копирају. Тако се може десити и да једна бајка истовремено буде присутна у неколико култура, али да то није последица њихових заједничких корена него такозване хоризонталне трансмисије.

Чињеница да су бајке релативно скоро пренете са усменог на писане изворе такође представља велики проблем, јер то значи да је тешко наићи на „фосиле“, записе старије од неколико хиљада година.

Аутори студије су решили оба ова проблема користећи рачунарске и статистичке методе које су иницијално развили еволуциони биолози како би проучавали развој живих бића и реконструисали карактеристике древних врста користећи искључиво податке које имају о савременим примерцима. У биолошким истраживањима, филогенија – или проучавање развоја живих бића путем њихових „породичних стабала“ – прати линије порекла и раздвајања које су откриле да је од заједничког претка настао читав сет савремених популација.

Како су Да Силва и Техрани овај метод применили на своје бајке? Они су се, наиме, окренули ка „породичном стаблу” језика које преставља индоевропску породицу, а до којег су дошли применом метода еволуционе биологије на податке из речника.

Језик је жив организам који се веома брзо развија и мења, и који се махом преноси верикалним путем. Тако сличности и разлике у подацима из речника, односно међу речима, играју исту улогу у проучавању културне филогеније као и гени код проучавања живих врста. Индоевропскa породица језика чини једно од најпажљивије проучаваних „језичких стабала“.

Користећи ово филогенетско стабло истраживачи су пратили присутност или одсутност сваке од 275 бајки у чак 50 европских језика и то користећи ATU (Aarne Thompson Uther) каталог међународних прича. ATU садржи више од 2000 бајки распрострањених у више од 200 заједница. Да Силва и Техрани су решили да се фокусирају на поткатегорију „магичне бајке“, јер она садржи неке од културолошки најраспрострањнијих и најпознатијих бајки, попут Ивице и Марице и Лепотице и звери.

Након такозваних тестова хоризонталне трансмисије, од укупно 275 одбачено је чак 199 бајки. Први тест је требало да докаже да се прича појављивала у заједницама чији је преци нису имали, а други се фокусирао на оне приче чије је присутство у неком друштву могло да се предвиди на основу географске блискости тог друштва са друштвима у којима су се те приче причале. Тако су у игри остало 76 бајки. Лепотица и звер је једна од њих, док су Ивица и Марица испали.

Потом су на преосталих 76 примењене статистичке методе еволуционе биологије како би се израчунала вероватноћа да је свака од њих била присутна на свакој већој тачки раздвајања на стаблу индоевропских језика. Од тих 76, само је 14 – укључујући и Лепотицу и звер – са израчунатом вероватноћом од 50 одсто или више било заједнички предак за читаву западну грану индоевропских језика (та група укључује келтске, романске германске и словенске језике). Ових 14 бајки је врло вероватно настало пре око 6800 година.

Овде није крај: од 14, четири (али овога пута без Лепотице и звери) бајке су са шансом од 50 и више одсто биле присутне у самом корену стабла индоевропских језика, што значи да су настале пре више од 7000 година! Бајка која је, према истраживању Да Силве и Техранија имала највише шанси да буде присутна у самом корену стабла је The Smith and the Devil – чија је прича о ковачу који продаје душу ђаволу у основи романа о Фаусту.

Ако су ови подаци заиста тачни, а немамо разлога да у то сумњамо, онда су бајке које ми данас, пред спавање читамо или причамо својој деци, идентичне бајкама које су неке друге мајке причале својој – само хиљадама година пре нас. Током векова је, наравно, дошло до промене имена ликова или места радње, али оно што је најважније остало је исто – значење и порука коју бајка оставља у аманет наредним генерацијама.


Текст: Ивана Николић

Извор: elementarium.cpn.rs

Advertisements

Posted on 25. oktobra 2018., in Biblioteka, Iz istorije, Poučno, Priče, pesme, intervjui. Bookmark the permalink. Postavite komentar.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: