Advertisements

Династија Романов– јавне врлине и приватни пороци

Романови нису били оличење само моћне владајуће лозе, већ и самодржавља, параболе глупости и надмености апсолутне моћи, пише британски историчар Сајмон Сибаг Монтефјоре у књизи посвећеној моћној династији

montefjore

Двадесет суверена из династије Романов владало је Русијом 304 године, од 1613. до Октобарске револуције 1917. када је окончана царска власт. Романови су били незапамћено успешни у уздизању царства још од Монгола и Смутних времена. Руска империја дневно је расла 142 квадратна километра након што су Романови дошли на власт. До краја 19. века Романови су владали шестином површине Земље и нису престајали да се шире.

Овако у уводу књиге „Романови: 1613–1918”, у издању „Евробука” уз остало пише њен аутор, историчар Сајмон Сибаг Монтефјоре. Књига је настала на основу истраживања која су трајала петнаестак година, на импозантној архивској грађи, користећи и обимну приватну преписку чланова династије, дипломата, војсковођа, личности које су биле повезане са члановима ове руске владарске породице, династичких кућа широм света… Све то стало је на око 800 страница изузетног историјског штива, у коме има и много пикантерија, колоквијално речено, интимних детаља из будоара, узетих из мноштва писама појединих чланова ове владарске лозе. Чини се да ова књига може да буде инспирација за велики број филмских сценарија.

Сајмон Џонатан Сибаг Монтефјоре (1965) је британски историчар и писац. Студије је завршио на универзитету у Кембриџу. „Романови” није његова прво дело на руске теме. Његова књига „Катарина Велика и Потемкин” нашла се у ужем избору за књижевне награде Семјуел Џексон, Даф Купер и Марш Бајографи. Светску славу стекао је књигом „Стаљин: Двор црвеног краља” за коју му је 2004. додељена британска награда за књигу године у жанру историје. Године 2007. објавио је и књигу „Млади Стаљин”. Монтефјоре је члан Британског краљевског удружења писаца.

Сајмон Сибаг Монтефјоре пише да је његова књига у неку руку и студија о карактеру и лошем дејству апсолутне моћи на личност. Донекле је и породична прича о љубави, браку, прељуби и деци, али се разликује од других таквих прича. У питању је прича о монарсима, њиховим породицама и свитама, али и студија о апсолутизму у Русији. Романови нису били оличење само моћне владајуће лозе, већ и самодржавља, параболе глупости и надмености апсолутне моћи. Ниједна друга династија, осим оне Цезарове, нама такво место у народном предању и култури и обе шаљу универзалну поруку о томе како функционише лична моћ, и онда и сада.

Владање Русијом увек је представљало застрашујући изазов – пише овај историчар. Улогу руских самодржаца могли су истински да обављају само генијални умови, а таквих је веома мало у већини породица. Неуспех се плаћао животом. Био је то опасан посао. Од последње дванаесторице царева, шесторица су убијена. Двојица су задављена, један усмрћен бодежом, један експлозивом, двојица метком. У последњој трагедији 1918. бољшевици су убили 18 Романових. Детаљи о ликвидацији Николаја II и његове породице су заиста језиви. Као у хорор филму. Нормалан човек долази до закључка да само поремећени умови могу тако нешто да учине.

За ову царску породицу уметност преживљавања захтевала је успостављање равнотеже између кланова, интереса и личности, и на сићушном двору, и у џиновском царству. Као што су се бавили политиком, монарси су у једнакој мери морали да испоље безмало гвоздени ауторитет. Владаре нису убијали због свирепости, већ због недоследности. Међу сељацима цареви су морали да изазову страхопоштовање као свете личности, бар код деведесет посто поданика, који су их доживљавали као благе а опет строге очеве, називајући их „цар баћушка”, очекујући од њих да буду немилосрдни према својим званичницима, зато што је „цар добар”, говорили су сељаци, „племићи су рђави”.

Романови су изнедрили двоје врсних политичара – двоје „великих”, Петра и Катарину, и неколико оних надарених и благодатних – оцењује Монтефјоре. Петар Велики је разумео да самодржавље захтева сталан опрез и труд, провере и претње. Ризици владања тако огромном државом у којој је главну реч имало самодржавље, без јасних правила и ограничења били су – и остали – такви да је често узалудно оптуживати руске владаре да су били параноични: претерана опрезност, подупрта изненадним изливима насиља, била је њихова природа и суштина. Ако ништа друго, патили су од онога што је цар Домицијан, духовито жалећи се, овако описао (мало пре но што је убијен): „Судбина владара веома је несрећна јер, када објаве да постоји завера – нико им не верује све док не буду убијени”. Бити самодржац „није тако једноставно као што мислите”, казала је натпросечно интелигентна царица Катарина, „неограничена моћ” је пусти сан.


Преводилац Монтефјореове студије је Бобан Јаковљевић.

Извор: Политика

Advertisements

Posted on 24. oktobra 2018., in Iz istorije, Knjige, časopisi, pisci i javna lica. Bookmark the permalink. Postavite komentar.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: