Advertisements

Затирање моралног и елиминација естетског у медијском јавном простору Србије

Текст написао Иван Потић

„Као из облака што зна да груне сва сила снега и леда, и као што после блескања сјајне муње тресне гром, тако и држава мора да пропадне од сувише моћних људи и народ због свога неразума да падне у ропство монарху.“

Солон
Опомене Атињанима

Ivan Potić 3

У добра, стара времена (испоставља се да се ова изанђала флоскула изнова потеже сваки пут када, као друштво, поново додирнемо дно, баш као и ове 2018. године), медијски простор изгледао је доста другачије од овог данас. Укидање границе између друштвеног и приватног капитала, настало онда када се наше друштво урушило, деведесетих година 20. века, као последица ратова вођених на простору СФРЈ, условило је појаву тајкуна, финансијских моћника, који су, осим пропалих фирми, осуђених на стечај, добили и прилику да, куповинама телевизијских и радио станица постану медијски магнати, односно, да загосподаре тржиштем штампе и телевизијским програмима, што даље имплицира њихову веома велику улогу у креирању јавног мњења, и, надаље, највећу важност када је у питању манипулација тим истим јавним мњењем, све до коначне и дефинитивне валоризације такве манипулације, на гласачким местима, у време Избора. Креатори јавног мњења, несумњиво, најважнији су за исходе политичких промена, стога, медијска контрола се у сваком друштву, а поготово у нашем, које није прележало ни дечје „демократске“ болести, сматра предусловом за победу у прљавој политичкој утакмици.
Данас, у време када готово да не постоји независни и слободни медиј у Србији (једна дневна новина, један недељник, једна тв станица), и када се чланство у водећој политичкој партији сматра неопходним за било какво озбиљно деловање и присуство на медијима, интернет и друштвене мреже постају простор за изражавање другачијих ставова, односно пласирање нецензурисаног мишљења. Ипак, у сиромашној Србији не баратају сви компјутерима, нити сви имају интернет, односно, кабловску телевизију. Многи људи још увек прате само телевизије са националном фреквенцијом, односно прате њихов телевизијски програм. Било како било, остаје утисак да се Јавни сервис РТС, државна телевизија, поново окренула једном моделу службе актуелној власти, као у време деведесетих, када је телевизија била пропагандна машинерија Слободана Милошевића, често ширећи у својим информативним емисијама полуистине или лажи, маскирајући на тај начин чињенично стање. Подстичући национализам и мржњу, ксенофобију, митоманију, стварајући плодно тле за настанак нових генерација, задојених некултуром, мржњом, пркосом и гневом, одраслих у сиромашној земљи, али формираних, пре свега, сиромаштвом духа (једино што се из тога позитивно изродило јесте „инаћење“ на спортским борилиштима), државна телевизија носи добар део кривице за несуочавање са прошлошћу, за фанатизам евро-скептика или еуфорију великог дела нашег становништва, који сваки помен Европе доживљава с презиром и мржњом. Како је државној телевизији, која је деведесетих извештавала с ратишта из Славоније у виду и лику, рецимо, Крста Бијелића („Мајко, има ли овде клања?“), или испаљивала политичке памфлете у виду Татјане Ленард Тркуље, телевизији која је сваког опозиционог лидера свакодневно таргетирала, а сваку грађанску акцију уперену против тадашњег режима карактерисала као „квислиншку“, успело да узомбира своје гледалиште током двехиљадитих година и да га доведе у ово стање кататоничног вегетирања? Лако, скоро 30-годишњи процес одумирања нације пропраћен је певањем, алтернативном историјом (небеска Србија), митоманством, величањем спортских успеха, као коректива лоше економске ситуације, и емитовањем серија, рађеним по прози Милице Јаковљевић, или неуморним Секулом, данас Радашином, враћањем, дакле, путем целулоидних слика, у амбијент пасторалног и патријархалног, повремено зачињеног ретро клозетским хумором и патетиком, насталом услед лошег читања Шантићеве поезије.
Истовремено, порађање турбо-фолка и зачетак Пинк културе, што је очигледно био политички покушај прављења будуће масе празноглавих клинаца, који се у политику неће разумети, културу неће препознавати, а основне премисе етике и естетике, добро и лепо, доживљавати као ирелевантне и сасвим небитне категорије, допринели су стварању савршеног амбијента за убиство цивилизованог друштва. Варваризам је, дакле, наметнут пре свега преко медија, форсирањем једног наопаког модела, оличеног у јунацима ратова и/или турбо/фолк звездама. Зенит рококо стадијума таквог патриотско-сељачког модела била је свадба Жељка Ражнатовића, команданта Српске добровољачке гарде, вође Звездиних навијача и државног криминалца, који је, ступањем у брак са обожаваном фолк певачицом Светланом Цецом Величковић постао национални симбол деведесетих, мера за успех, моћ и утицај. Иако је потписник ових редова чврсто уверен да је суноврат ове земље, у културном погледу, почео качењем Фахрете Јахић о рамена хармоникаша Слатког греха, Саше Поповића, јасно је да је овај (не)културни модел предвидео данашње поимање забаве младих, сплавове и фолкотеке, где у пићу, срчи и диму, мишићави момци и тзв. „пинкуше“ уживају уз наступе обнажених певачица, које истичу своје физичке атрибуте, или пак перформансе синтисајзер-певача. Ту долазимо до сржи проблема, које овај текст анализира.
Жељко Митровић, власник Пинк корпорације, медијски тајкун и један од најмоћнијих људи са естраде, ове јесени покренуо је Задругу 2, нови телевизијски формат, заправо стари, али нови по амбијенту, с обзиром да се до сада одвијао на имању у Лисовићу, односно Шимановцима, а да је сада то студијска реплика некаквог ренесансног града, са фигуром Козима Медичија, чувеног фирентинског банкара, и грађевинама које као да призивају дух ћинквећента; пројекат, дакле, чији су учесници разноразне естрадне личности, певачице, старлете, манекени, ријалити старови, познати по прављењу скандала и/или беспризорности. Свакако, не баш моралне особе, али врло подобне за глупирање, цику, вриску и тучу. После неколико пробних балона, закључно са последњим ријалити програмом, који је Митровића (можда због 5 милиона евара, приходованих од гласања за победницу) осоколио да крене у градњу свог „бајковитог имагинаријума“, данас у Србији имамо ситуацију да се овај љубимац сваке власти, од Мире Марковић до данас, дописује, у отвореним писмима са своје ружичасте телевизије, са сваким ко се усуди да јавно говори против њега, или против садашње власти, свеједно. Кријући се иза подршке властодршцима, Митровић се у свом егоманијакалном трипу, засипајући гледаоце помијарским садржајима свог порно Дизниленда, не либи да вређа, омоловажава, дикредитује свакога ко му било шта приговори. Ако се у Дизниленду, како каже Бодријар „свуда оцртава објективни профил Америке, све до морфологије појединаца и масе“, оцртава ли се у јунацима порно имагинаријума Жељка Митровића стварна природа Србије, запуштеног, некултурног и примитивног друштва, који, у раскошном амбијенту лажног ренесансног града, увесељавају безубо гледалиште? Подстичући најниже страсти, и тако делујући на огроман број деце (заборавите на даљинске управљаче, поента је у скаредним програмима на телевизијама са националном фреквенцијом), којој се, преко његове телевизије, у домове свакодневно испоручују неприкладни садржаји, речник улице, псовске и насиље, Митровић одлучује да води и вербални рат са актуелним министром културе, Владаном Вукосављевићем. Министар се, гле чуда, рекао би Тасовац, екс министар неутралне провенијенције, дрзнуо да примети како би ријалити програме требало укинути, или бар драстично опорезовати, померити их у ноћне термине, уклонити из националне фреквенције, јер, такви какви су, доприносе даљој ерозији морала у нашој земљи… То би, осим актелног министра требало свакодневно да говоре сви чланови САНУ, сви запослени у институтима, стручни и научни радници, интелектуална елита ове земље. Проблем је у томе што је Митровић, очигледно, јачи од закона државе, па и од саме државе. Он и његова телевизија представљају годинама оруђе за опстанак и останак врхушке на власти. Можда је битка против њега унапред изгубљена, можда би сви требало да погнемо главу пред цунамијем некултуре, као процесом који траје деценијама, и који је, изгледа, немогуће зауставити. Можда су такви процеси зомбификације једног народа испланирани у кухињама светских моћника, те су слобода мишљења, креативност и индивидуалност овде данас намерно проглашене за јерес, неопростиву карактеристику. У оболелом друштву (либерални капитализам), које води рачуна искључиво о профиту, занемарујући човекољубље, врлину, морал, знање, у друштву које је провизоријум нормалног друштва, друштву са најнижим примањима у региону, друштву са највећим одливом мозгова и највећим морталитетом у овом делу Европе.
Наравно, и остале телевизије, нарочито Хепи ТВ, ових су година здушно радиле на томе да се фекални отпаци промтно изливају у катодне цеви и испоручују гледалишту. Миломир Марић, ведета „Дуге“ из времена другова и другарица, новинар који је подједнако драг свим режимима, такође је у својим емисијама (промовисање људи са маргине, криминогеног порекла или „србовање“) и ријалити програмима померио праг некултуре на досада неслућене висине. Тврдећи да Срби то воле да гледају, релативизујући значај образовног на телевизији, његов простачки концепт ишао је, готово паралелно са враћањем Србије у деведесете; шпанске, турске, колумбијске, мексичке серије постале су окосница програма већине комерцијалних телевизија, али је шлаг постао домаћи ријелити програм, настао од чисто српског генетског материјала. Тако су сироти Срби – гледаоци, они који се у ријалитију још увек нису нашли (нису спавали са свастиком, нити имају затворског стажа), у недостатку сопственог живота, могли преко тв плота да гледају у комшијска дворишта, да се теше како има безобразнијих, покваренијих, непристојнијих и луђих, или да воајерски вире кроз тв екране. Укидање „Утиска недеље“, Студија Б, очигледан је пример медијске цензуре, а да није неколико телевизијских емисија сатиричног израза, (24 часа за Зораном Кесићем, Вече са Иваном Ивановићем), смех би био потпуно прогнан са тв програма у нашој земљи (не рачунајући приземни хумор из серија Радоша Бајића).
Заједно са тв прегаоцима, здушно свих ових година, на истом задатку, делују власници штампаних издања, приучени новинарчићи и остала киоск машинерија. Срозати, обезвредити, напљувани и компромитовати зарад политичких поена, уз исечке из житија старлета и естрадне жабокречине, слудети већ избомбардовани (није метафора) народ новом количином информационог смртоносног коктела, сачињеног од простаклука, порнографије, лажи и увреда. То данашњи просечни Србин воли, кажу ПР стручњаци. Ипак, толика количина ђубрета, одржава се и одразиће се на генерације оних који ће своју децу васпитавати у још горем, ако је то могуће, окружењу од овог. Питање образовања и васпитања у нераскидивој је вези са питањем медијског утицаја.
У Платоновој Држави идеално уређење састоји се од владавине три сталежа: филозофа, војника и робова. Филозофи су управљачи државом, војници је чувају, а робови производе. Квака је у томе, да прва два сталежа не смеју поседовати приватну својину, јер приватна својина квари људе. Етички идеал је постићи врлину а она се заснива на знању. Платон све претпоставља идеји Добра, као врхунској вредности. Та идеја не може се остварити само у појединцу, већ истовремено у целој заједници, осдносно – држави. Филозофи треба да имају врлину која се заснива на знању, а војници на храбрости.
Данашњој Србији мањка врлина, недостаје јој знање, а понајвише храброст.
Јавни сервис, чија је одговорност за промоцију квалитетних телевизијских програма несумњиво највећа, имао је, додуше, неколико „ексцеса“ током ових, скоро 30 година. У годинама иза нас интензивно се репризирао домаћи играни програм, нарочито серије Синише Павића, почев од Врућег ветра, све до до Породичног блага, односно, Беле лађе. Повремено је палицу преузимао и Гордан Михић (Горе-доле, Немањићи – Рађање Краљевине), а у неколико наврата, позоришни редитељ Горчин Стојановић понудио је своје урбане производе тв аудиторијуму Србије. И док су његове Лисице, незаслужено, прошле без бар још 3-4 репризе (ради се о квалитетној серији из градског миљеа, првој такве врсте), Оно као љубав је већ добрано руралном слоју деловао као недовољно кафански ситком (јесте да се све дешава у кафићу, али тамо, уместо турбо-фолка трешти некакав рокенрол !?). Романтизовани фудбалски серијал Монтевидео скупом продукцијом и озбиљним приступом померио је границе играних серија код нас, док су Сенке над Балканом лествицу помериле и навише. Наравно да Јавни сервис не чине само серије, али су оне добар показатељ како се утиче на јавно мњење, нарочито због термина емитовања. Популарност „Жикине шаренице“, данас само „Шаренице“, могла би се објаснити дуговечношћу емитовања и концепту Живорада Николића, који, иако хаотичан, у себи носи елементе српског етноса, гарнираног туристичком понудом места у којем се емисија снима, те некој врсти симпатичнe разбарушености и анархије, баш по мери и укусу просечног гладаоца. То је телевизијска колажна мућкалица, емисија стопроцентно српског, сценско-музичког хаоса, које овдашњи људи, очигледно, препознају као динамични викенд програм уживо. Чињеница да је Србија лепа земља, и да у њој живе људи који воле иће и пиће, никада није била упитна; проблем с овом емисијом свакако је естетске природе. Радио програм, насупрот телевизијском, ризница је добрих емисија из културе, нарочито II програм Радио Београда. Проблем је у томе што радијски програм у Србији није довољно слушан (ако се изузму комерцијалне радио станице које емитују углавном фолк или поп музику), односно – у ненаметљивости звука у односу на слику.
Јутарњи телевизијски програми, а данас их има на скоро свим телевизијама са националном фреквенцијом, углавном пате од вишка безразложног оптимизма и подобних државних аналитичара, који, каобајаги, објашњавају светске и домаће актуелности. Оно што се у њима изговара често је радикално супротно од оног што се дешава у стварности, али је и то у контексту стварања „ружичасте перцепције“, једне врсте симулакрума, бодријаровски речено – искривљења стварности. Недостатак емисија окренутих другим музичким правцима (рокенрол, електронска, world музика) такође је показатељ непостојања стратегије у медијском јавном простору, а може се рећи и небриге за образовање млаших нараштаја. Тек последњих година емитују се „Бунт“ и „Три боје звука“, које афирмишу музику другачију од доминантне фолк матрице. „Културни дневник“, емисија која је стартовала 2014. године, емитује се у ноћном термину, али покрива разнородне уметничке дисциплине и даје пресек културних дешавања у нашој земљи, те представља праву драгоценост у мору естрадног садржаја. Емисије „Вавилон“ и „Културни центар“, уз још понеке, такође често приказиване у неповољним терминима („Видик“), светли су примери квалитетне телевизијске продукције на државној телевизији. Остало време углавном је потрошено на емисије које се баве сервисним информацијама, вести, политичке емисије, уз мало, или нимало, дечјег образовног програма, што је у данима мог одрастања био један од главних, ако не и главни адут тадашње телевизије. Коцкица, Опстанак, емисије Дејвида Беламија, Музички тобоган, били су програми које смо гледали и из којих смо учили. Данас тога нема, у ери паметних телефона, заглупљена деца гледају јутјубере, који емитују соствене клипове за бројне генерације пратилаца, а пажњу не може да им задржи ништа што траје дуже од емитовања просечног музичког спота. Како то променити са оваквом медијском понудом, у ери дигитализације и уз галопирање технолошке револуције (ајпеди, рачунари, виртуална стварност).
Од нечега се, наравно, мора почети. Можда је почетак у некаквом виду цензурисања неприкладних садржаја, бар би такву цензуру морале да врше телевизије са националном фреквенцијом. Без обзира на противаргументе, који ће сигурно уследити са друге стране, немогуће је упристојити јавни медијски простор без такве или сличне акције, неке врсте цензуре, опорезовања неприкладних садржаја или њихове маргинализације. С тим у вези, процес ПРЕУМЉЕЊА, о којем сам давно писао у домаћој периодици, барем би могао да започне. Тако би се код генерација које данас одрастају, а које су више од дведесет година лишене упоришта у погледу етичких, моралних и естетских категорија, генерација које у хулиганству и хедонизму виде излаз из својих младалачких недоумица, барем повратила некаква жеља за конзумирањем културних садржаја. Кућно васпитање захтева културно окружење, не храњење недоличним телевизијским садржајима. Задатак школа је да шире врлину и усађују знање, али како је то могуће урадити са медијски промовисаним шкартом, као јединицом популарности. Задатак друштва је да врати културу, част и морал на оно место које је имала у прошлости, говорим о периоду пре деведесетих година 20. века. Некада је било „кул“ бити паметан и пристојан. То је задатак државе за године које долазе. Упристојити државу. Цивилизовати је, продуховити је, одбранити је од кича и простаклука сваке врсте. Култура је свакако семе развоја једног друштва, и начин на који се према њој односимо, условиће добре или лоше последице за десет, двадесет или тридесет година. Ако нешто не променимо, културе ћемо се само сећати, као атавизма и као архаизма, које је појело неко ново, страшно и бездушно време.


 

О аутору текста

Иван Потић, рођен 24. маја 1972. године у Зајечару. Историчар уметности, ради као виши библиотекар Историјског архива у Зајечару. Објавио књиге прича „Вратоломије“ (2003) „Матица Српска“ Нови Сад, „То што је створило човека“ (2005) ИП „Филип Вишњић“, Београд „Још једном о невидљивом“ (2007), Књижевно друштво Св. Сава, Београд, „Вилењаци у живом блату“ (2010), НКЦ, Ниш, „Веселе приче о туговању“ 2013, ЦЕКИТ, Зајечар, „Квадрат на црном квадрату“ (2015), Књижевно друштво Св. Сава, Београд, „Причождер“, НКЦ, Ниш, 2017. Објавио роман „Дневник неутешног космонаута“ (2016), Студио Знак/Граматик, Београд и књиге поезије „Нетачни одговори на погрешна питања“ (2009) „Ваша књига“, Београд, „Било би лепо да празнина има облик“ (2012), Народна библиотека „Његош“, Књажевац, „Златни пресек“: песме о идеалним пропорцијама завршене младости, Студио Знак, Београд 2018. Приређивач и преводилац рок поезије Боба Дилана, књиге „Одговор ношен ветром“ (ЦЕКИТ, Зајечар 2017). Приредио две публикације из области архивистике. Приче и поезију објављивао је у домаћој и страној периодици. Представљао Србију на међународном Фестивалу кратке приче Кикинда short 02. Објављен у зборнику Кикинда short 02, зборнику Трећи Трг 03, у страној периодици (пољски Портрет и Ред 24/07), у „Песничком возу“ (2010), антологији песника југоисточне Србије, Врањске књиге, Врање, „Тајанственом путнику“ (2012), књизи брзих прича писаца из јужне Србије, НКЦ, Ниш и антологији посвећеној Милошу Црњанском „Путник са далеког неба“ (2013), Лагуна, Београд, као и у књизи на албанском језику „Из Београда с љубављу“ (2011), Алгоритам Медиа, Београд. Књига „Још једном о невидљивом“ изашла је у Пољској као e-book.

Advertisements

Posted on 1. oktobra 2018., in Filmovi, serije i glumci, Poučno. Bookmark the permalink. Postavite komentar.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: