Замка – Зорка Стојановић
Странац сам
пред челичним оком
јастреба и свезнајућим челом сове.
Пред зеленим псима
скривених ловаца,
ћутим.
Поставили су замку,
да лове птице,
срне и виле ведрих дана.
Станите ловци,
Станите!
Уз скривено језеро трава
чами ветар,
бржи од ваших мисли и паса,
невидљив за ваше очи.
Постајем бегунац,
јер не могу да ћутим,
и гледам како у мој прозор
удара незнана рука сваке ноћи.
Не идите мојим трагом!
Нисам више она
које се сећа горског језера.
Не стојим у чистом јутру,
под белим горама,
да чујем истину
њених струна.
У дубини груди, под срцем,
чујем лавеж.
За плавом кошутом
полазим преко ломљивог стабла
над реком.
На другој страни
поново берем
у крошњи јутра росу,
најслађи плод.
Станите ловци!
Опет сам она стара,
којој се враћају ластавице
у груди на леву страну.
Ћудљива сам, немирна,
луда од љубави.
Песму написала Зорка Стојановић
Песма је објављена у књизи Ослобађање од тескобе или Под тачком разно…
Posted on 30. juna 2018., in Priče i pesme, Savremenici, Zavičajni pisci. Bookmark the permalink. Postavite komentar.
Postavite komentar
Comments 0