Странац сам

пред челичним оком

јастреба и свезнајућим челом сове.

Пред зеленим псима

скривених ловаца,

ћутим.

Поставили су замку,

да лове птице,

срне и виле ведрих дана.

Станите ловци,

Станите!

Уз скривено језеро трава

чами ветар,

бржи од ваших мисли и паса,

невидљив за ваше очи.

Постајем бегунац,

јер не могу да ћутим,

и гледам како у мој прозор

удара незнана рука сваке ноћи.

Не идите мојим трагом!

Нисам више она

које се сећа горског језера.

Не стојим у чистом јутру,

под белим горама,

да чујем истину

њених струна.

У дубини груди, под срцем,

чујем лавеж.

За плавом кошутом

полазим преко ломљивог стабла

над реком.

На другој страни

поново берем

у крошњи јутра росу,

најслађи плод.

Станите ловци!

Опет сам она стара,

којој се враћају ластавице

у груди на леву страну.

Ћудљива сам, немирна,

луда од љубави.

Песму написала Зорка Стојановић

Песма је објављена у књизи Ослобађање од тескобе или Под тачком разно…