Advertisements

Морална осећања – срам и кривица

Када размишљамо о осећањима (тзв. самосвесним или моралним) као што су срам или кривица, обично помислимо на повучене, стидљиве особе које су строге према себи и склоне да своје потребе занемарују на рачун туђих. Међутим, новија психолошка истраживања показују да су ове емоционалне реакције, нарочито срам, повезане и са бесом, антидруштвеним и ризичним понашањем.


Ови обрасци понашања постају све значајнија карактеристика модерног друштва тзв. западне цивилизације. Било да се манифестују кроз криминалне активности, злоупотребу психоактивних супстанци, ризично сексуално понашање или делинквенцију у периоду адолесценције, поремећаје понашања у детињству и уопште, све облике агресивности.

Боље разумевање динамике ових понашања, смањило би здравствену и емоционалну цену коју плаћају појединци и друштво у целини.

Осећање кривице и срама су негативне, непријатне емоционалне реакције и често међусобно повезане. И код једне и код друге укључене су самопроцене себе и својих акција у односу на усвојене вредности. Међутим, постоје суштинске разлике међу њима. Једна од њих јесте претпоставка која је потврђена у многим истраживањима да се појам срама односи на процену самог себе као особе, а осећање кривице на конкретна понашања и акције.

Из тога произилази и тенденција ка различитом понашању. Особе које се осећају кривим због нечега теже да се поправе, да умање “штету“ коју су начинили.
Са друге стране, особе код којих је присутна емоционална реакција срама, чешће теже различитим механизмима одбране, да се сакрију и избегавају друге људе. Ово затим доводи до даљег појачавања бола и појаве осећања беспомоћности и неважности.

Истраживања такође, показују да је осећање срама повезано са депресивним реакцијама, анксиозношћу, поремећајима исхране, пострауматским стресним поремећајима и ниским самопоштовањем. Осећање кривице ако није праћено срамом углавном није повезано са психопатолошким стањима и реакцијама.

Срам и осећање кривице често се описују као “моралне“ емоције јер утичу да се понашамо у складу са усвојеним личним и друштвеним вредностима, да избегавамо искушења, контролишемо агресивне импулсе и тежимо да чинимо “исправне“ ствари.

Ова претпоставка је јасно уочљива у многим васпитним поступцима и процедурама како појединаца тако и друштва у целини.

Међутим, постоје показатељи да превелико, преплављујуће осећање срама или кривице може довести до повећаног ризика од агресивног, импулсивног и ризичног понашања. Ово се нарочито често дешава кад је у питању срам. У циљу избегавања непријатности, ниског самопоштовања и беспомоћности особе преплављене срамом могу се упустити у импулсивна и ризична понашања тежећи да поврате контролу и самопоуздање. Такође, могу то покушавати и кроз агресивне обрасце понашања, неповерење у људе, чак и кроз отворено непријатељство.

Ипак, мало је истраживања са недвосмисленим резултатима и одговорима на питање “Да ли осећања срама и кривице повећавају или смањују вероватноћу појаве агресивности, делинквенције, ризичних понашања?“

Чини се да се у циљу доласка до одговора на ово питање мора узимати у обзир управо раније истакнута разлика између ових осећања.

У суштини, логично је претпоставити да ће доживљај угрожености сопствене вредности као особе, а који се често појављује у ситуацији посрамљености, бити значајан фактор у појави љутње, беса и агресивног понашања. Такође, пребацивање одговорности на друге је један од најчешћих начина борбе са осећањем посрамљености. Не треба посебно истицати како ово само повећава ризик од сукоба са околином и неадекватног понашања.

Са друге стране особе које су склоније да осећају кривицу него срам, разликују се у томе што не генерализују карактеристике свог понашања на себе као особу. Уместо тога, чешће покушавају да промене понашање и да компензују последице својих активности. На овај начин осећање кривице је повезано са преузимањем одговорности, емпатијом и можемо рећи да смањује вероватноћу антисоцијалног и ризичног понашања.

У сваком случају, треба рећи да није оправдано претпоставити да можемо неограничено користити изазивање срама и кривица као средство за редукцију антидруштвеног и ризичног понашања. Ова “морална“ осећања јесу у значајној мери корисна за регулацију друштвених односа али могу веома лако постати изазивачи проблема.


Текст написао Слободан Павловић, психолог

Advertisements

Posted on 19. juna 2018., in Psihološki kutak. Bookmark the permalink. 1 komentar.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

w

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: