Advertisements

Завичајне студије – Миодраг Стојановић

Мој уважени сарадник Димитрије Јаничић (писац, преводилац, књижевни критичар) пише о књизи проф. др Миодрага Стојановића „Завичајне студије“. Књига је објављена 2018. у издању Књижевног друштва „Свети Сава“ из Београда.

Layout 1

БРАНА ЗАБОРАВУ

Ево једне научне књиге са широком и јединственом темом: не заборављајте завичај! А књига је збирка радова углавном проф. др Миодрага Стојановића, иако код њега гостујe неколико аутора. Сам наслов има и један додатак: Стојановић се позабавио „својим“ академицима, односно академицима из свога краја, посебно из Раче Крагујевачке, чак и ближе из Малих Крчмара. И није реч само о академицима, већ о различитим темама које се посредно или непосредно односе на овај крај, а којима се бавио аутор и некe његове колеге са високим академским звањима.
А академици из овог краја којима се Стојановић бави у књизи су: Пантелија Срећковић, историчар, Војислав Ђурић, књижевни критичар, Мирослав Пантић чије је главно интересовање било историја књижевности, Антоније Исаковић, књижевник и Драгољуб Живојиновић, историчар. Друштво им чини и аутор књиге, проф. др Миодраг Мића Стојановић, класични филолог. Он је сматрао својом дужношћу да текстовима о њима подсети савремену читалачку публику на њихово постојање, њихов рад и заслуге. Стојановић сматра да се на тај начин одужује завичају, али да исто тако гради брану да се ови људи за које је поред њихових шумадијских села знао сав културни свет на буду заборављени.
Додуше, књига не говори само о завичајним академицима. Први део књиге посвећен је ауторовим текстовима о корифејима балканске револуције – Карађорђу у Србији и Риги од Фере у Грчкој, који је свој животни пут завршио у Кули Небојши у Београду. Завршни део књиге обухвата нека питања косовског мита виђена кроз призму народног стваралаштва.
Наш акценат, разуме се, стављамо на део који носи међунаслов Завичајни академици. Ауторова одлука за такав текст је изгледа наше кратко памћење – доста лако и брзо заборављамо људе који су свој живот посветили проучавању разних тема из наше прошлости, па тиме задужили и генерације које су дошле после њих, па и садашње генерације. Да успут кажемо да је и сам аутор књиге личност која је оставила значајан траг: код једне генерације некадашњих београдских гимназијалаца познат као Мића „Латинац“, пошто је у једној београдској гимназији предавао латински, а код бројних студената класичних језика београдског Филолошког факултета као „Мића Грк“, пошто је основао катедру за неохеленске студије.
Пантелија Срећковић познат је многима и по својој књизи „Детињство“ која је изашла у познатој „Просветиној“ библиотеци „Баштина“ и коју су многи прочитали као изузетно интересантан текст из тог времена.
Познати академик Мирослав Пантић као професор има посебне заслуге за оснивање Катедре за библиотекарство на Филолошком факултету у Београду. Пантић се, иначе, посебно бавио историјом књижевности старог Дубровника.
Антоније Исаковић, књижевник је доста писао о том крају. У овој књизи се као аутор текста о њему јавља и његова супруга Лепосава која констатује да они који проучавају књижевно дело његово неће избећи Рачу Крагујевачку, али они који посeте Рачу неће наићи на његово име. Та порука је и укупна порука ове књиге, јер она подсећа на те људе који су оставили дубок траг у нашој култури, а често заборављени у завичају.
О академику Драгољубу Живојиновићу као познатом историчару, професору и хуманисти, посебно лепе речи има издавач ове књиге, најстарије просветно и књижевно друштво „Свети Сава“ у чијем Главном одбору је академик Живојиновић био дуго година.
Академик Војислав Ђурић из Малих Крчмара у овој књизи појављује се и као песник са две песме, што је мало ко имао прилике да чита, јер су некада давно објављене у крагујевачком књижевном часопису „Наша стварност“.
Професор Стојановић је направио интересантан избор својих радова раније објављених у разним стручним часописима, а посредно или непосредно сви се они односе на тему завичајних студија. То је добро као подсећање на људе, као материјал за даље проучавање, а посебно као брана забораву, јер прашина времена је немилосрдна, а заборав је проклетство кога се треба чувати, пошто се садашњост темељи на ономе што су наши преци стварали.


Приказ написао Димитрије Јаничић из Београда

Advertisements

Posted on 15. maja 2018., in Analize književnih dela, Biblioteka, Knjige, časopisi, pisci i javna lica, Preporuka. Bookmark the permalink. Postavite komentar.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: