Advertisements

Дисциплина и васпитни поступци

Када говоримо о дисциплиновању важно је истаћи да циљ није само осигурати послушност детета. Водити и учити дете обезбеђивањем јасне структуре, граница и правила веома је корисно за општи психофизички развој. Такође, дисциплиновање би требало да се ослања на љубав, подршку и поштовање детета. Тада је најефикасније и обезбеђује трајне позитивне последице. Показивати љубав према детету не значи бити попустљив родитељ што многи, на жалост, верују.

ne detetu

Ефикасно дисциплиновање и васпитање треба да буде доследно и увремењено. Такође, није пожељно да се претежно заснива на изазивању стида и кривице јер онда може изазвати осећање одбачености код детета и чак, губитак поверења у родитеље/старатеље и њихову љубав према њему.

Осим доследности и увремењености васпитних поступака важно је и ускладити их са узрастом детета и карактеристикама нежељених понашања која се желе изменити или уклонити. На пример, дете неће бити срећно уколико га казните ускраћивањем неке привилегије, али ће то много лакше прихватити уколико казна одговара тежини прекршаја.

Иако је ток општег психофизичког развоја индивидуална ствар и карактеристика сваког појединачног детета,  могу се истаћи неке правилности и стратегије које ће нам помоћи да дисциплиновање и васпитни поступци буду што безболнији како за дете тако и за родитеље/старатеље.

У најранијем узрасту (прва и друга година) деца истражују свет око себе и нису у стању да разумеју већину потенцијалних опасности. Ниво развоја језика и говора је још увек у зачетку, тако да је веома пожељно и корисно обезбедити им предвидиве услове у окружењу.  Једноставно “Не!“ или “Вруће!“, на пример, помажу им да разумеју шта не би требало да чине. Директно усмеравање и вођење у примереније активности као и кратке паузе у активностима у близини и под непосредном контролом родитеља, представљају ефикасне васпитне поступке у овом узрасту. Сложена вербална објашњења и упутства нису препоручљива пре свега због недовољно развијених језичких способности као и пажње и памћења.

Трећа година је код већине деце доба тзв. негативизма са проблемима самоконтроле, тешкоћама да разумеју и искажу све сложеније жеље и емоционалне реакције, као и снажно израженом потребом за независношћу и наметањем сопствене воље. Напади беса (веома често у јавности) представљају велики изазов родитељима. Треба схватити да деца у овом добу заиста не могу успешно да контролишу своје реакције и да им треба помоћ родитеља. Они треба да буду емпатични, али истовремено и чврсти и доследни у постављању граница. Често је корисно испланирати активности на тај начин да се умањи ризик појаве напада беса, нервозе и раздражљивости. На пример, повести дете са собом у продавницу или посету када је нервозно, уморно и раздражљиво значајно повећава вероватноћу нежељених испада. Уколико се то ипак деси, дете треба истог тренутка извести из ситуације чак и ако треба да прекинете куповину или слично. Када се смири дати му једноставно објашњење зашто нека понашања нису прихватљива али не ускраћивати му осећање да је вољено.

У предшколском периоду деца временом све боље разумеју вербална ограничења и правила. Имају снажну потребу да буду прихваћена од стране других. Њихове процене ситуације често нису засноване на логици и правила још увек не доживљавају као сопствена већ као жеље одраслих. Како би се олакшала интернализација правила и вредности, важно је да се одрасли у окружењу понашају усклађено. Похваљивање жељеног понашања и прекид и преобликовање нежељеног су добре стратегије у овом узрасту. Придиковање и критиковање нису много ефикасни.

Када су већ у школском узрасту деца постају све независнија. И даље им је потребна похвала и подршка родитеља/старатеља али је то мање изражено. Награђивање и ускраћивање награда или привилегија су оно што је ефикасно у дисциплиновању. Прекид активности (“time-out“) такође користи нарочито ако је праћен објашњењем (“да би се дете смирило и размислило…“), као и природне последице понашања.

Иако је то често тешко уочити, адолесценти такође имају потребу за подршком и одобравањем од стране родитеља. У овом развојном периоду важно је имати реалистична очекивања, јасно и унапред истаћи правила и добро одмерити последице њиховог кршења. Осим тога,  доследност, смиреност и разумевање су веома пожељни у односу са тинејџерима.

На крају, вечита дилема око физичког кажњавања? Наравно, интензивно физичко кажњавање никако није прихватљиво. Остаје питање да ли повремени ударци, мање или више болни, доносе више штете или користи. Већина истраживања показује да сваки ударац,  иако се може учинити ефикасан у првом тренутку, оставља дугорочне негативне последице на дете и то, пре свега, кроз повећање вероватноће да ће усвојити став да је насиље прихватљив и ефикасан начин решавања проблема међу људима.


Текст написао Слободан Павловић, психолог

Advertisements

Posted on 19. marta 2018., in Psihološki kutak. Bookmark the permalink. Postavite komentar.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: