Advertisements

Љубиша Шљивић – необични подухват једног студента

Љубиша Шљивић из Крагујевца, студент завршне године Економског факултета, са само 24 године успео је да испуни свој сан и направи подухват за који би се мало ко од његових вршњака и усудио да покуша. На овог необичног младића, скренуо ми је пажњу мој поштовани сарадник на блогу, Никола Милованчев, историчар из Словеније. Сазнајте и зашто.

Љубиша

Авантура у коју се упустио овај необични младић, на половном кинеском бициклу, провела га је кроз осам земаља, 3.000 километара, 500 варошица, градова, метропола – све то за 27 дана.

Љубиша Шљивић, кренуо на пут кроз Европу бициклом, стигао до Барселоне, све време пута прикупљајући новац за хуманитарне сврхе, иако је и сам прошао тежак животни пут од дечака из избегличке колоне у “Олуји” до тога да живи са родитељима који нису запослени. Укључио се у акцију коју је покренула Снежана Радојичић, књижевница која путује светом, такође на бициклу. Желео је да скрене пажњу на тешке услове у којима живи бака Живана Ђоловић са својим унуцима и на све оне који су у сличној ситуацији и којима је неопходна финансијска помоћ. Где год да је ишао,  сликао се са натписом “За баку Живану” и слао на сајт, па су људи у фонд уплаћивали новац. Љубиша је успео у својој намери – средства су прикупљена. Кад се има воље, има и начина.

Хумани младић је пребродио велика искушења и проблеме: суочавао са временским неприликама, спавао где је стигао – на паркинзима, клупама, чак и у контејнеру за картона, јео само туњевину, имао проблема са набавком воде, јер се свуда купује… Уз доста муке, ветра и облака, путовао је дуж богатих винограда, четинарских шума, Провансом, видео поља лаванде и друге природне лепоте, склопио познанства са неким дивним људима, стигао до Барселоне, а онда се вратио у Србију. Није било лако, али задовољство постигнутим циљем било му је веће од сваког напора.

ulGktkqTURBXy8zODIzNjViNGIwYWE0YWYzYjM3MThjZTE2ZjgwMTk2My5qcGVnk5UCzQMUAMLDlQLNAdYAwsOVB9kyL3B1bHNjbXMvTURBXy8xZDc0Y2I0MTcwNTk1MDQzNjYyOWNhYmQ2MDZmNTBmNi5wbmcHwgA

Љубиша Шљивић дивно и пише. Прочитајте неколико његових песама:

Завичајна

Језив призор …

Никуд људи

муко моја,

неоране њиве ћуте,

храниле би, али кога?

Занемело школско звоно,

дечје вике жељна школа,

никуд стада ни чобана,

никуд песме, никуд игре,

пред очима пејзаж бола…

нит рођења нит опела

грми чежња за животом,

само пустош остала је

од родног села.

Гробница предака

за помоћ вапи,

камен се назире

у коров је срасла,

у кандилу паук зјапи,

питома душа

у дивљу израсла.

Труни се срце

док ово гледа,

испуцала земља

очас упи сузу,

од лепоте не оста

ни копија бледа,

сенке снова и прошлости …


Kруг

 Хвата ме језа
од страшне буке,
ужарени залазак Сунца
уноси немир
крвавим плаштом огрнут,
чују се крици.

Олује ће.

Олуја незадовољства,
беса и нетрпељивости,
ни киша бичева ни мачева
неће запушити уста подивљалој маси,
не може се живети од ропства.

Слути страшно невреме.

Чупаће корење
рукама голим
поштене руке поробљене масе,
а кад оружје утихне
кидаће гркљене зубима
овом леглу срама,
укаљаног образа
и крду примитивизма.

А кад и последње
скину се главе,
опет ће се народ ко стадо повући,
ордење битака
други ће качити о ревере,
држаће говоре, хвалоспеве себи,
отеће чинове и туђе круне
како ко жели,
битака њихових предводник биће,
имена јунака страдалих у боју
замениће бројке,
ћутаће хумке у својој немоћи,
јецаће кости од боли неправде,
профитери историју кројиће.

Зашто си ратовао, за кога страдао,
дому се твоме не знају темељи,
твоме се роду не зна за гроба,
опет си сам
и опет немоћан,
твојим се ранама поштовање не да,
страдао за слободу,
победио

да би опет био
у ланцима роба.

 


Трагови

Спусти се ноћ.
Кресивом упалих звезде.
Месец се издигну високо
и позлати крошње
процвале липе
код кнежевог двора.

Прислоних главу
уз звуке Лепенице,
затворих очи,
препуштен…слушам.

На раскршћу судбина
помешаше се звуци векова
и зачух наредбе војвода,
неизвесност буна
и грмљавину топова…
– слободу освајају!
Потом сабље утихнуше,
несташе у буци аплауза
ту, из театра,
уз звуке фруле
коло се везе авлијом,
свадбене поворке
зачу се песма,
и жамор ђака
испред Гимназије,
док гласови Лицеума
одзвањају чаршијом.

Књазов бињекташ
пред конаком чами,
зубу времена
не да се у ропство,
старе се цркве
огласи звоно,
модерне Србије ту су темељи!

А онда све утихну…

Сирочићи мали
Ђуриног Липара запеваше…
запеваше песму плача
о страдалом граду
изгубљене радости,
у немоћи окованој колонама непрегледним,
о поносу и безнађу
о пркосу и о страху,
запојаше песму о вечној младости…

црни се облаци надвише над градом…
пој се птица помеша
с јауцима мајки,
пуцањ један, други, стоти…
никоше хумке једна до друге…
утихну песма,
а они,
одлетеше негде далеко,
у сећање…у вечност.

Наслоњене главе
уз шапат Лепенице
отворих очи
и осетих мирис припадања
и топлога дома,
љубав, тишина, сета…
Крагуј рашири крила,
закликта
и одлете у ноћ
са старе крчме
Црвеног Барјачета.


Подаци о Љубиши Шљивићу коришћени са сајтова Блиц и Успешни млади.

Advertisements

Posted on 11. marta 2018., in Biblioteka, Poučno, Priče, pesme, intervjui, Putopisi. Bookmark the permalink. Postavite komentar.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: