Advertisements

Спартанско васпитање – семинарски рад

Античка Спарта, географски положај

Античка Спарта (дорски Σπάρτα Спарта, атички Σπάρτη Спарти, уобичајени старогрчки назив Λακεδαιμονία/Λακεδαίμων Лакедемонија или Лакедемон) је била град-држава у Античкој Грчкој, која се налазила на југоисточном делу Пелопонеза, у долини реке Еуроте. Античка Спарта је остала позната у историји по својој војној снази, милитаристичком друштву, великом броју робова и грађанској дисциплини. Античка Спарта се дуго времена сматрала најснажнијом војном силом у античкој Грчкој захваљујући агоги, систему закона који је стварао од њених грађана војнике врхунског квалитета. Иако је територија античке Спарте била насељена током микенске доминације Грчком, њена историја почиње после дорске сеобе на Пелопонез током мрачног века и завршава се након римског освајања Спарте.

спартанско васпитање

Захваљујући систему закона који су били установљени под именом Велика ретра, Спарти је омогућено да израсте у моћну војну силу. Осим свог стриктног војног уређења, Спарта је такође позната и по специфичној друштвеној подели на хомије, перијеке и хелоте. У Спарти је такође постојао специфичан начин владавине који није могао бити потпуно дефинисан, већ је био мешавина више познатих облика владавине. Још једна специфичност Спарте огледа се и у томе што су у њој жене уживале много већа права него у остатку хеленског света и држале су прилично високе положаје у спартанском друштву. Спарта је због своје искључиво војне природе била затворена за утицаје који су долазили из других држава и од других народа, није прихватала туђе идеје и створила је своју затворену и специфичну културу која је насупрот осталим хеленским градовима била лишена великих уметничких дела. У савременом свету, Античка Спарта се сматра најкарактеристичнијим примером милитаристичке државе чији је главни циљ и смисао постајања био у стварању здравих и снажних војника. Спартански начин живота и култура и данас уживају велико поштовање, нарочито заступљено у западном свету, које се назива лаконофилијом.

Спартанска држава је у 5. веку п. н. е. обухватала око две петине укупне површине Пелопонеза, близу 8 400 km². Имала је отприлике три пута већу површину од атинске државе. Територијално се делила на две главне области: Лаконију, која се налазила на југоистоку Пелопонеза и Месенију западно од Лаконије. Лаконија је била са југа, југозапада и истока окружена морем, на западу се налазио планински ланац Тајгетус (2407 m), а на истоку Парнон (1935 m). Док се ланац Тајгетус завршава на југу на рту Тенарон, ланац Парнон се завршава на рту Малеа. Спартанске границе према северу су се временом мењале. Око 545. п. н. е. Спарта је заузела плодну Кинуријску равницу коју је према грчкој митологији, први колонизовао Кинур, син Персеја из Аргоса. Од освајања кинуријске равнице, границе Спарте на северу су се простирале линијом од античке Тиреје на обали Егејског мора, до јужног дела Партенијске планине заокружујући долину реке Еуроте. Ти природни бедеми чинили су Античку Спарту неприступачном нападачима. Карактеристично је да Спарта током већег дела своје историје није имала бедеме, управо из тих разлога што јој је топографија омогућавала посебну безбедност. Иако је Античка Спарта била град-држава у Античкој Грчкој, такав статус јој је оспораван још у античко доба. Атински филозоф Сократ, Спарту је називао, једним огромним војним логором.

спарта

Државно уређење Спарте
Спартанско државно уређење је била мешавина више државних уређења. У том државном уређењу демократија је важила само за пуноправне Спартанце, аристократија се односила на спартанску герусију, односно веће стараца, олигархија на ефоре и монархија на два краља. Слободе спартанског грађанина нису се односиле само на биолошко наслеђе.  У Античкој Спарти су постајала три основна друштвена слоја. Први је био онај који је означавао мушке пуноправне спартанске грађане, Спартанце, тзв. хомије (старогрч. Όμοιοι), што је значило сличне. Други друштвени слој је био слој перијека (старогрч. περίοικοι), „оних што живе у околини“. То су били људи који су живели у околини Спарте и који су имали одређени степен аутономије, али су им била ускраћена спартанска грађанска права. Трећи и најбројнији је био слој државних робова, или хелота (старогрч. είλωτες), који су обрађивали имања хомија и насупрот осталим робовима у Античкој Грчкој нису могли бити приватни робови. У Спарти су постојале још неке друштвене групе као што су били мотакес (или мотони), неодамоди, хипомијони, трофими, скирите и партеније. Хомији, Перијеки и сви слободни становници Лаконије су се сматрали Лакедемоњанима, док су хомији били искључиво из града Спарте.

Сваки млади Спартанац морао је да докаже, да може да припада хомијима. Он је био обавезан да успешно оконча један строги процес који је имао циљ да направи од Спартанаца снажне војнике и лојалне грађане. Тај процес је требао да стави до знања сваком Спартанцу да није лако стићи до нивоа пуноправног спартанског грађанина. Спартански закони су се односили и према општем моралу грађана Спарте. Ти закони су строго забрањивали сваку врсту екстраваганције и луксуза, и приказивали су патриотизам и саможртвовање у биткама као врховни идеали спартанске државе. Најгори чин који је могао да се уради у спартанској држави је био да се напусти бојно поље. Упркос томе што у Античкој Спарти није постојао закон који је кажњавао оне које би током битке напустили бојно поље, то се сматрало веома срамотно за Спартанце и осрамоћивало свакога ко би тако нешто учинио. Главни интереси спартанске државе су били стварање и одржавање врхунских војника, што би могло да се оправда и дорском пореклу Спартанаца, и древни страх Спартанаца од устанка многобројних државних робова, хелота, што би морао да се спречи прекомерном војном силом.

Главна карактеристика спартанске државе је била послушност надређенима и законима Спарте. Закон у Античкој Спарти је важио једнако за све – јасно је дефинисао сва права и обавезе Спартанаца. Највиши циљ Спартанских закона је био стварање стабилног друштва, послушних грађана и дисциплинованих војника. Уз то су спартански закони одређивали да Спарта мора да издржава саму себе и да је не могу пореметити спољни или унутрашњи непријатељи. Треба напоменути да је Античка Спарта имала најдуговечнији начин владавине у Античкој Грчкој са запањујућом политичком стабилношћу. До римског освајања Грчке, Спарта никада није била под влашћу тирана, страних окупатора, нити је доживела значајне политичке и друштвене промене као остали градови Античке Грчке. Једини изузетак у свему томе су били устанци државних робова, хелота.

Спартанско васпитање
Живeти кao Спaртaнaц знaчилo je живeти кao рaтник. Смрт у бoрби билa je слaвнa у Спaрти, a служити дoмoвини сврхa живљeњa. Спартанско друштво је подређено војничкој дисциплини и напретку државе. Владајући слој Спарте, Спартијати, од малих ногу васпитавани су да буду добри војници. Вежбе Спартанаца су почињале чак и пре рођења детета. Трудне мајке су биле обавезне да раде специјалне вежбе како би родиле снажну и здраву децу. Новорођену децу, Спартанци су купали у вину како би могли да утврде колико је новорођенче било снажно и издржљиво. Онда су децу давали старијим Спартанцима који је требало да процене колико су деца била здрава. Уколико је дете било рођено слабашно они су га остављали на место звано Апотете (старогрч. αποθέται). То је била нека врста примитивне еугенике[1]. Дуго времена се веровало да су слабашну децу која нису била јака, или која су се родила као инвалиди, бацали у једној провалији планине Тајгета. Та провалија се звала Кеадас. Међутим археолошка ископавања су доказала да у Кеадасу нису бацана слаба новорођенчад, него ратни заробљеници. Родитељи су водили рачуна о њиховој мушкој деци, до њихове пете или шесте године живота. Они су морали да науче дете да се не плаши мрака и самоће, као и да буде издржљиво према глади и хладноћи.   Деца Спартанаца одвајана су од родитеља са седам година и започињала су строгу војничку обуку. Свe je oвo урeдиo свojим зaкoнимa Ликург[2], лeгeндaрни зaкoнoдaвaц Спaртe. Ликург, спартанске дечаке није поверавао ни купљеним ни плаћеним васпитачима, а није ни свакоме допуштао да сина васпита онако како је желео, него је сам све дечаке, кад наврше седам година, узимао себи, сврставао их у извесна одељења, једнако их васпитао и хранио и навикавао да се заједно играју и уче. За надзорника над сваким одељењем постављао би онога који се изнад осталих истицао разборитошћу и у сукобу показивао највећу храброст. Ученици би се угледали на свг учитеља, покоравали се његовим наређењима и подвргавали се његовим казнама, тако да је цело васпитање било вежбање у послушности. Стари су обично присуствовали њиховим играма, и често изазивали код њих сукобе и надметања, да би тачно познавали карактер свакога да ли је храбар и неустрашив и да ли се у борби неће повући пред својим противником. Зa Спaртaнцe je нajвaжниje билo бити хрaбaр, издржљив и вeшт вojник. Oсим вojнo-гимнaстичкoг трeнирaњa, дeчaци су излaгaни рaзним нaпoримa (глaдoвaњу и хладноћи) и пoвлaђивaни су њихoви пoкушajи дa пo свaку цeну дoђу дo хрaнe, бeз фoрмaлнoг нaрушaвaњa дисциплинe. Mлaди Спaртанци су сe првeнствeнo учили дa дoбрo рукуjу oружjeм. Дa би oчврсли – oбучaвaли су сe трчaњу, скaкaњу, рвaњу, пливaњу и другим спoртским вeштинaмa.

спартанциж

Дeцу су пoнeкaд шибaли прeд жртвeникoм бoгињe Aртeмидe. Дисциплинa и пoштoвaњe стaриjих тaкoђe су мoрaли бити врлинa спaртaнских рaтникa. Mлaди Спaртaнaц je вaспитaвaн дa прeд стaриjимa стojи пoгнутe глaвe и дa oдгoвaрa сaмo oндa кaдa гa питajу. Сa нeдoвршeнoм двaнaeстoм гoдинoм сурoвoст oдгoja сe joш вишe пojaчaвaлa: рaзвиjaлo сe знaњe дa сe мисли излaжу у штo крaћeм oблику. Излaгaни су глaди и хладноћи, кaкo би штo вишe oчврсли. Зaнимљивo je дa су пoспeшивaни њихoви пoкушajи дa дoђу дo хрaнe крaђoм и тaкo нaдoкнaдe скрoмнe зaлихe кoje су им билe дoдeљивaнe. Aли oни кojи би били ухвaћeни, били би и сурoвo кaжњeни. Jeли су дoстa мeдa. Meсeц дaнa прe крaja oбукe , учили би дa живe сaмo на мeду (”мeсeц мeдa”). Jeднoм гoдишњe су им тeстирaли издржљивoст прeд Aртeмидиним хрaмoм у игри крaђe сирa дoк су их  нeмилoсрднo бичeвaли. Oнe кojи су издржaли бeз кукaњa и плaчa у тoj игри, гдe je нe мaлo њих умрлo, крунисaли су лoвoрoвим вeнцимa. Сваком новом годином су све строжије са њима поступали – шишали су им косу до главе,  навикавали их да иду боси и да се редовно играју голи.

Од дванаесте године нису више носили кошуље и за целу годину добијали су само један огртач.  Тела су им била прљава, нису их смели ни мазати ни прати, осим у оно неколико дана у години кад су, као и остали, могли да се посвете неговању тела. Сa oсaмнaeст гoдинa зaвршaвaн je oдгoj младих Спартанаца или спaртиjaтa. Сa нaвршeнoм двaдeсeт првoм гoдинoм млaдић je пoстajao вojник-спaртиjaт и сaм je мoрao дa узмe учeшћe у трeнирaњу млaђeг нaрaштaja. Oпштe oбрaзoвaњe у тoм вaспитнoм систeму зaузимaлo je сасвим бeзнaчajнo мeстo, мoрaли су знaти сaмo oснoвнo: дa читajу и пишу; мaдa су сe учили и крaтким, мудрим oдгoвoримa (ствoрeн je ,,лaкoнски“ гoвoр, пojaм кojи je и кaсниje зaдржao свoje знaчeњe), aли и Хoмeрoвим стихoвимa.

Сa двaдeсeт гoдинa би зaвршили Aгoгу, и тo би знaчилo двe ствaри: пoчeтaк вojнe службe и брaк. Кaдa би пoстao вojник, Спaртaнaц би сe придружиo такозваним jaвним клубoвимa oд пo 15 мушкaрaцa сa кojимa би живeo у jaвним бaрaкaмa дo своје шездесете гoдинe. Није им било дозвољено да иду кући и да посећују породицу, осим неколико пута годишње. Мада се сматра да су многи од њих тајно посећивали породицу бежећи из логора. Када би напунили двадесет година, Спартанцима је било дозвољено да пусте дугу. Након тридесете године живота могли су да се ожене и да се настане изван војних логора.

У Античкој Спарти, бирање супружника није била одговорност родитеља већ искључиво особе која је требала да се венча. Иако су у неко време спартански краљеви имали право да одреде за кога би се удала богата наследница, то је важило само у случајевима када је њен отац умро и ако је није био обећао никоме. Сматрало се право да се млади буквално украду пред женидбу. Младе Спартанке су се удавале када су имале отприлике осамнаест година, а не са петнаест као што је то био обичај у Античкој Грчкој. У Спарти је био нарочито чудан начин на који су млади долазили у љубавни однос. Они су увек имали љубавни однос у мраку, и на тај начин према Плутарху никада нису губили жељу за љубављу. На тај начин су везе трајала дуго, да неки Спартанци никада нису видели мајку своје деце под светлом дана. Уз то, мушкарац је могао да тражи неку другу удату жену из неке друге породице само да би постала мајка његове деце, и то је била велика част за ту породицу. Главни циљ спартанског брака је било рађање мушке деце који би постали будући војници спартанске државе. Један Спартанац се сматрао бесмртним само уколико би имао мушке потомке, зашто су сматрали да се само на тај начин наставља породица. Сматрало се да је за једну Спартанку рођење потомака било исто као и за Спартанце рат.

Положај жене у Античкој Спарти је био много другачији у односу на положај жене у осталим градовима-државама Античке Грчке. Према Ксенофонту, жене у Античкој Спарти су имале веома висок положај у друштву, захваљујући Ликургу. Спартанци су веровали да жена мора бити физички снажна како би родила здраве потомке. Осим тога девојчице у Античкој Спарти су учествовале у празнику Гимнопедија, заједно са дечацима. У Спарти, жена је имала право да се образује и рачунајући да су мушкарци могли бити дуже време у рату, жена је имала велике повластице у односу на стандарде тога доба. Спартанске девојчице су училе да читају и да пишу, што није био случај ни у једном другом старогрчком граду. Жена у Спарти се бавила спортом исто као и мушкарци. Учествовала у такмичењима у бацању копља, трчању, бацању диска и посебну пажњу је посвећивала фолкору. Спартанске девојчице су вероватно пролазиле кроз фазу агоге, која је била слична оној кроз коју су пролазили дечаци, мада је највероватније била у знатно блажој мери. У Античкој Спарти су постојала такмичења и за жене, у поменутим спортовима. Учеснице тих такмичења су се такмичиле потпуно голе, баш као и мушкарци како би биле у стању да виде и усаврше своје тело. Насупрот осталим грчким градовима где су жене биле већим делом затворене у кући и морале су да носе тешка одела, у Спарти су оне могле носити лагану одећу и слободно излазити напоље. Спартански закон је сматрао мајке-удовице потпуно равноправним са мушкрацима, и оне су могле бити наследнице мужевљевог богатства што је био начин да остану финансијски независне. Аристотел наводи да је у његово време већи део спартанског богаства заправо био у рукама жена. За време краљева Агиса и Клеомена, у трећој четвртини 3. века п. н. е. Спартанке су поседовале највећи део спартанског земљишта. За Спарту се говорило да је био једини град у Античкој Грчкој где су жене владале мушкарцима. У историји је остао забележен један број Спартанских жена које су постале познате, као на пример Горго, супруга Леониде, Кратисиклеја, мајка Клеомена III, као и његова супруга Агијатис. Треба додати да је у Античкој Грчкој прва жена победница на Олимпијским играма заправо била Спартанка. То је била Киниска, сестра краља Агесилаја II, која је победила у колским тркама у Олимпији као власница тих кола. Спартанке због њихових великих права и слободне природе биле су нарочито омиљене у Хеленском свету, а биле су познате и због њихове лепоте.

Постоји позната анегдота о томе када су Спартанске мајке давале штитове својим синовима, говориле су им да се врате са штитом или на њему (старогрчки ἢ τὰν ἢ ἐπὶ τᾶς). То је значило да су се могли вратити само као победници или као мртви на штиту. Спартанска војска је према већини процена била најснажнија војна сила у старом веку. Њене оружане снаге су биле толико савршено дисциплиноване и извежбане да вековима биле доминантне у Античкој Грчкој. Сви пуноправни Спартанци између двадесете и шездесете године живота су били активни војници Спарте. Своју малобројност су успевали да надокнаде готово савршеном дисциплином. За Спартанце је било незамисливо да напусте бојно поље. Данас се спартанска војска сматра првим правим примером специјалних јединица у војној историји. Неки од знаменитих Спартанаца: Хелена Тројанска, Менелај, Ликург, Отријадес, Клеомен I, Леонида I, Паусанија, Хилон, Брасида, Лисандар, Агесилај II, Горго, Агис IV, Клеомен III, Набис, Ксантип Лакедемоњанин.

спартанци

Литература:

  1. Историја: велика илустрована енциклопедија. Београд: Младинска књига, 2009.
  2. Кeмбриџ : илустрована истoриja aнтичкa Грчкa. Нoви Сaд: Stylos, 2007
    Замаровски, Војтјех. Jунaци aнтичких митoвa. Бeoгрaд : Aлнaри : Књижaрa „Mилaн“, 2002.
  3. Бабић, Сташа. Грци и други : античка перцепција и перцепција антике / Сташа Бабић. – Београд : Clio, 2008.
  4. http://sr.wikipedia.org/sr

[1] Еугеника је примењена наука или био-социјални програм за побољшање људске врсте и то тако што би требало спречити „инфериорне људе“ да имају децу (негативна еугеника) и подстицати „супериорне“ да се што више размножавају (позитивна еугеника).

[2] Ликург је био митски спартански краљ и законодавац. Оснивач је спартанског војничког друштва.


Семинарски рад написала Дијана Минић (2014. године)

Advertisements

Posted on 7. marta 2018., in Iz istorije, Pomoć onima koji uče, Seminarski radovi. Bookmark the permalink. 1 komentar.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: