Advertisements

Шта радити, када чујеш клевету?

Свети Јован Златоуст је пострадао од клевете, као нико други. Претрпео је срамоту и мучење, осуђен од царице Јевдоксије због клевете самог Патријарха Александријског Теофила, који је желео да постави на епископску катедру свог човека. Онима који су чули непроверене гласине или информацију која некога дискредитује, свети Јован је говорио: „Никада не прихватај клевете на свог ближњег, већ заустављај клеветника овим речима: „Пусти, брате, ја сваки дан грешим још теже, како онда да осуђујем друге?“. Свети је предлагао чак крајње мере: „Отерајмо клеветника, да не би, учествујући у туђем злу, довели саме себе до погибељи“. Јефрем Сирин је сматрао да „ако непријатељ прибегава клевети – оградимо се ћутањем“.

Како се спасити од клевете 

 

За трпљење клевете, многи свети оци обећавају награду. „Запамти, да онај ко чује клевету о себи, не само да не трпи штету од ње, већ и добија огромну награду“, – говори Јован Златоуст. Али он и сведочи, да ма како била велика награда, трпети клевету није лако: „Клевета је тешка, и поред тога што за њено трпљење следи велика награда. Њој су били подвргнути дивни Јосиф и многи други. И Господ нам говори да се молимо за то, да не паднемо у искушење… И при том посебно тешко подносе клевету горди и јаки људи, зато што неправда, ослањајући се на силу, наноси велику штету“. Својој браћи по несрећи светитељ је саветовао: „Многима се чини да је страшније од свих смрти то, када непријатељи шире о њима лоше гласине и навлаче их на сумњу… Ако је то што причају истина – исправљајте се; ако је лаж – насмешите се на то. Ако схватите да је то што причају тачно – уразумите се; ако то није тако – не обраћајте пажњу, боље је рећи: весели се и радуј се по речима Господа: „Благо вама ако вас узасрамоте и успрогоне и кажу на вас свакојаке рђаве речи лажући“ (Мт. 5,11)“. Од многих невоља и огорчења, може вас спасити молитва. Преподобни Максим Исповедник говори да не очајавамо када смо оклеветани, већ да се молимо: „По мери тога, како се будеш молио за оног који те клевеће, Бог ће му откривати истину о теби“.

Епископ Теофан Затворник предлаже да клевету сматрамо за лек који нас искупљује: „Оклеветали вас, а нисте криви? Треба истрпети с благодарношћу. И то трпљење ће послужити уместо епитимије за оне ваше грехе, којих сте и сами свесни. Зато је клевета за вас – милост Божија. Свакако да треба да се помиримо с клеветницима, ма како то тешко било“.

Клевета на корист

Свети Тихон Задонски наводи примере преобраћања клевете на користи и славу: „Онима који љубе Бога… све изађе на добро“ – говори апостол (Рим. 8, 28). Њима се клевета и омаловажавање преобраћају на корист, милошћу Божијом. Целомудреног Јосифа је одвела у тамницу женска клевета, али је тако био узнесен на високу част и целу земљу је спасио од глади (1 Мој. 39 и 41). Мојсије је бежао у Египат од оних који хуле и клевећу, и био је дошљак у земљи мадијанској (2 Мој. 2, 15-22). Али тамо је удостојен да види купину, која је чудесно горела у пустињи, и чује Бога, који је из купине говорио с њим (2 Мој. 3, 2-7). Светом Давиду су зли језици нанели много невоља, али тако је он подстицан на молитву и написао је много богонадахнутих псалама, на корист Светој Цркви. Данила је клевета гурнула у јаму с лавовима, али је његова невиност заградила уста звери и прославила га више него пре (Дан. 6, 16-28).

…Ти се судови Божији и данас извршавају“ (104. 860-861). И Христа су оклеветали.

Свети Тихон напомиње да ми нисмо први који трпе неправду на Земљи: „Путем клевете и унижавања прошао је некад и Сам Христос, који није учинио никакав грех. Колико су Га, и како жестоко, хулила фарисејска уста, и какве су клевете говорили о Њему, као отровне стреле, – о томе сведочи свето Јеванђеље. Мало им је било да говоре да Он воли да једе и да пије вино, да је друг митара и грешника, Самарјанин, да је демон у Њему и да је опседнут – Оног, Који је стално позивао на жртвовање, називали су лажовом, који развраћа народ: „подајте ћесарево ћесару, а Божје Богу“ (Мар. 12, 17), Који је силом Свог Божанства наређивао и изгонио демоне. Нико од њих није избегао клевете и унижавања. Открила су деца овога света, како да лажљиви језик хули и на оне непорочног живота, да би их оцрнио. Пророк Мојсије, законодавац, вођа Израела, друг и сабеседник Божији, претрпео је осуду Корејевих и Авиронових побуњеника (4 Мој, 16) и других својих људи. Колико су отровних стрела бацали на Давида, светог цара Израела и Божијег пророка, види се у псаламу: „Сваки дан руже ме непријатељи моји, и који су се помамили на мене, мном се уклињу.“ (Пс. 102, 8 и даље). Лажљиви језик је гурнуо у јаму, као у гроб, пророка Данила (Дан. 6,16). Како су пострадали апостоли од целог света, коме су милост Божију проповедали! Развратницима, бунџијама и преварантима, звали су те, који су преобраћали људе од прелести к истини, од таме к светлу, и од царства ђаволског к Царству Божијем. То су на себи осетили и њихови следбеници – светитељи, мученици и други свети. Читај црквену историју и видећеш да нико од њих није избегао клевету. Тако је и данас, и свети и мирјани трпе лажи злог света. Јер свет је стално у својој злоби: не воли истину, коју и речима и својим животом јављају свети људи, и увек се држи лажи и неправде, које се они (свеци) гнушају. Ниси ти први који трпиш клевете и срамоту. Видиш да су и свеци трпели, и још увек трпе (Јов. 9, 10-34)”. Како да ми сами не оклеветамо ближњег.

Свети Василије Велики сматра, да понекад и истина може да буде клевета: „Не сме се говорити ништа с намером да се оцрни брат, који није присутан – то је клевета, па макар речено било и истина“.

„…Али постоје две ситуације, у којима је дозвољено да се о некоме говори нешто лоше (али истинито): када је неопходно да се посаветујеш с другима, који имају искуства у томе, како да се исправи онај ко греши, и када треба упозорити друге (без много речи), који, из незнања, често могу бити у друштву с лошим човеком, сматрајући га за доброг… Ко говори нешто о другоме без такве неопходности, с намером да га оцрни, тај је клеветник, па макар говорио и истину“.

Свети Јован Златоуст упозорава: „Клевета многе куће руши; један је оклеветао, а због њега плачу и ридају и други: његова деца, ближњи, другови. Али због тога и самим клеветницима бива лоше. Господ од њих ни молитве не прима, њихове свеће се гасе, ни жртве њихове не прима, и гнев Божији почива на њима, као што и говори Давид: „Истребиће Господ сва уста лажљива, језик величави“ (Пс. 12, 3).

Свети Григорије Богослов саветује да обратимо пажњу на то, на шта се жалимо на друге: „Ако се жалимо неправедно, онда то постаје клевета…“. Преподобни ава Исаија не саветује да се клеветом спасавамо од несреће и људске злобе: „Сваки несрећан човек је достојан милости, када оплакује своју несрећу. Али ако почне да клевеће друге и наноси им штету, онда нестаје жалост за његову несрећу; тада се он већ сматра достојним не сажаљења, већ мржње, зато што је своју несрећу употребио на зло, својим мешањем у туђе ствари. Зато семе те страсти треба истребити у почетку, док још није пустило корен и постало неистребљиво, док није породило опасности за оног, ко је жртвован тој страсти“.

Превод са руског Танкосава Дамјановић

Advertisements

Posted on 28. oktobra 2017., in Poučno. Bookmark the permalink. Ostavite komentar.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: