Advertisements

ЗАШТО СУ „ДОБРА“ ДЕЦА ПОНЕКАД ОКРУТНА

Зашто велики број до тада „добре“ деце почиње да се понаша агресивно према вршњацима у једном периоду?  Који су мотиви оваквог понашања? Шта родитељи и наставници могу предузети? Ово су нека од питања која се намећу сваки пут када чујемо за неки од случајева вршњачког насиља.

bystander

Да ли је агресивно понашање само ефикасно средство за достизање жељеног циља у одређеној ситуацији или је већ постало стабилан образац понашања детета/адолесцента?

Рана адолесценција је период израженог осећања рањивости и несигурности са којима се деца често носе покушајима да се покажу независни и одрасли.

Уздрмано осећање сопствене вредности се често “лечи“ нападима на друге. Ови могу имати различите облике од задиркивања, бојкотовања, ширења негативних гласина до систематског и континуираног злостављања.

Важно је за родитеље и наставнике да схвате да је вршњачка агресивност у великој мери изазвана раније поменутим осећањем несигурности, потребом за независношћу и уздрманим самопоштовањем.

У таквим ситуацијама основни циљ оних који учествују у васпитању јесте да одрже добре односе са децом/адолесцентима како би могли имати увид у њихов свет и како би повећали шансу да буду опажени као извор подршке. Истраживања и свакодневно искуство су јасно показали да што су деца занемаренија од стране одраслих већа је вероватноћа да развију обрасце понашања које одликује агресивност.

Међутим, одраслима није лако да се укључе у свет деце/адолесцената јер ови имају снажну потребу да буду независни од одраслих и да се понашају по својим правилима. Нажалост, ово доводи до тога да многи случајеви вршњачке агресије остану непримећени. Зато је битно показати разумевање, поштовање и стрпљење у раду са адолесцентом, али и јасно се одредити према агресивном понашању као неприхватљивом.

Још лошије последице оставља игнорисање вршњачког насиља од стране одраслих, често у намери да омогуће адолесцентима да сами решавају своје проблеме и тако уче. Жртве онда осете да немају подршку, а агресори практично бивају поткрепљени да наставе са агресивним и антидруштвеним понашањем. Ово може представљати основу за многе будуће проблеме у психичком и друштвеном смислу како за нападнуте тако и за нападаче.

istock_kid-bully-3x2

Најчешћи разлози зашто “жртве“ не желе да обавесте родитеље или наставнике о насиљу које трпе јесу:

  • сматрају да им неће веровати да се то дешава
  • плаше се да је проблем у њима
  • страхују да ће интервенција одраслих само погоршати ситуацију

Стога, родитељи и наставници треба да настоје да превазиђу ова уверења и дилеме адолесцената и да их својим понашањем увере да су вредни поверења.

Осим тога, увек треба да имају на уму да (у већини случајева) овде није у питању ситуација да “лоша“ деца малтретирају друге већ да се “добра“ деца понашају на начин за који мисле да им помаже да превазиђу несигурност. Да се тако осећају самосталнијим и одраслијим у непоузданом и претећем окружењу.

Може се на крају рећи да је вршњачко насиље антидруштвено понашање које има друштвени циљ. Оно је често скуп акција које су усмерене ка повређивању других ради остварења доминантне позиције у вршњачкој групи или ради одбране од очекиваног напада. Уколико желимо ефикасно да радимо на смањењу насиља међу адолесцентима сложеност мотивације која стоји иза агресивних образаца понашања не сме се занемарити.


Написао Слободан Павловић, дипломирани психолог

 

Advertisements

Posted on 9. oktobra 2017., in Psihološki kutak. Bookmark the permalink. Ostavite komentar.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: