Карл Малден – сећање на оскаровца српског порекла

УЗ 100-ГОДИШЊИЦУ РОЂЕЊА КАРЛА МАЛДЕНА (МЛАДЕНА СЕКУЛОВИЋА)

Карл Малден (Младен Секуловић, (Чикаго, 22. март 1912 — Лос Анђелес, 1. јул 2009) је уз Душана Вукотића и Стевана Тешића (Steve Tesich) један од тројице српских »оскароваца« али је једини Србин који је добио ову награду за глумачко остварење. Пригодом стогодишњице рођења тог великог филмског глумца српске дијаспоре објављујемо кратак некролог Мелане В. Пејаковић поводом глумчеве смрти 2009. год., као и први део интервјуа који је са њим водила 2003. г. за »Американски Србобран« (превод са енглеског).

Карл Малден (Чикаго, 1912 – Лос Анђелес, 2009), снимак из 2009. године

Мелана В. Пејаковић (Melana V. Pejakovich) :

Вечнаја памјат, господине Секуловићу – последња пошта Карлу Малдену

Среда, 1. јули 2009. године.

Јуче је у 97. години, у породичној кући, природном смрћу преминуо добитник Aкадемијине награде Карл Малден. Његова дуга и разнолика каријера била је обогаћена мудро одабраним улогама. Надживели су га његова жена Мона са кojoм je провеo 70 година, две ћерке Карла и Мила, три унуке и четворо праунука. Пре мање од пет година имала сам привилегију да упознам Карла Малдена заједно са његовом лепом и пријатном женом Моном у његовом дому у западном Лос Анђелесу. Била сам тамо да бих обавила интервју који је касније био објављен у „Американском Србобрану“.

Али, тај први сусрет ми се сада чини као да се десио некад давно јер се догодио пре него што ми је Карл Малден са осмехом приговорио што сам одабрала линију мањег отпора у случају са једним заједничким познаником коме нисмо били наклоњени. Било је то пре него што је првог божићног јутра изненадио мене и мог супруга, кад нас је позвао да нам пожели срећан Божић. То је било, такође, пре но што сам му на више његових рођендана рекла да 90 и више година старости за таквог борца као што је он није довољно – требало би да пуца на 100. Мало је недостајало да му то и успе. Нећу да се претварам да ми је Карл Малден био „најбољи пријатељ“, али био је драго људско биће онима који су имали прилику да проведу неко време са њим, и срећна сам што сам имала ту привилегију. Моје срце куца за целу његову породицу, поготово за жену Мону. Хвала вам што сте га делили са нама.

У наставку понављам свој интервју обављен 2003. године који његовим сопственим речима говори о њему више него што ја тренутно могу рећи својим.

Интервју са Карлом Малденом (први део)

Субота, 6. септембар 2003. године

Онога дана када сам срела Карла Малдена знала сам да ћу морати да савладам неодољиву потребу да га загрлим већ при првом сусрету. Вољена очинска фигура из 70. година прошлог века уз коју сам одрастала, домаћински лик на реклама American Express дуже од 20 година и Србин-Американац – није било тешко замислити Карла Малдена (по рођењу Младен Секуловић) као члана породице. Неки реалан, насмејан „Чика Младен“ са породичних фотографија, неко кога још нисте срели, али ће се ускоро и то догодити, једноставно сам знала да ћу га заволети кад се сретнемо. Саме топле мисли. Али, када сам први пут прилазила Карл Малденовој кући, о њему се појавила много озбиљнија слика – добитник Оскара, добитник Емија, бивши председник академије Motion Pictures Arts & Sciences, глумац довољно јак да се упореди са Брандом, Стив Мек Квином, Едвардом Робинсоном, Џорџом Скотом и читавом плејадом других великана екрана и позорнице. То је био човек који је једном замолио Богија (да, правог Богија) да му придржи капут када је освојио Оскара за филм „Трамвај зван чежња“. Ако је ико био достојан да се формално назове господином, то је био Карл Малден. А када сам први пут ушла у Малденову кућу, изненадан загрљај и три пољупца за мене су били ван сваког очекивања.

Упркос мојој бојазни, улазак у Малденову кућу даје човеку осећај потпуно супротан страху. Био је то осећај као да долазиш својој кући – чак и за посетиоца који први пут долази. Овај симпатичан и скроман дом који се налази у општини Брентвуд у Лос Анђелесу био је потпуно у складу са људима који у њему живе – светао, удобан и гостољубив. Њих двоје, Карл Малден и његова жена Мона, нису могли бити топлији и гостољубивији према фотографу Марку Милићу и мени. Госпођа Малден – лепа и грациозна дама – изнела је на сто богат избор слаткиша да грицкамо уз кафу. Коначно, Карл Малден је показао да у многима аспектима потврђује стечену слику о „Чика Млaдену“ и сигурно се сместио у мојем срцу, али је био много умнији и живахнији него што сам могла замислити. Упркос здравственим проблемима, у 91. години живота, његов оштар ум се још увек жустро бавио идејама, питањима и занимљивостима садашњице – био је брз за шалу и смех – и више је изгледао као мој вршњак, него као неко ко је двапут старији.

За овај интервју рекао ми је да неће да разговара о својој глумачкој каријери и својим достигнућима. Уместо тога, рекао ми је да је „у последњих пет година много размишљао о нашим људима“ и био је „веома захвалан што је добио прилику да у овом разговору разменимо своја мишљења“. Највише је хтео да разговара о томе како је бити Србин–Американац, о томе где смо били и куда идемо, тако да је у овом разговору био највише непосредан и темпераментан у питањима која се тичу америчких Срба. Док сам га слушала у том вишечасовном разговору, била сам погођена једном једноставном истином – Карл Малден је стварно волео нас Србе и хтео је да нас обавести о томе пре него што напусти ову земљу. Био је рођен као Србин, и умреће као Србин, што год да се у међувремену догоди. На неки начин, ово није био само „један интервју“, било је то „љубавно писмо“ упућено свим олдтајмерима које је икада познавао, онима који су још живи и оним генерацијама за које је знао да неће доживети да их види. Као многи олдтајмери пре њега, Карл Малден је још увек имао веру у америчке Србе – и у нашу будућност.

МП: Сад ћу укључити овај диктафон и можемо заборавити на то? Океј?

КМ: Ти си газда, шта год кажеш може!

МП: Значи ја сам данас „директор“? (Смех) Волим то!

КМ: Да знаш да јеси.

МП: Одрасли сте у Герију у Индијани.

КМ: Да. Уствари рођен сам у Чикагу, али смо се преселили у Гери када ми је било четири године. Мој отац је био из Билеће у Херцеговини, а мајка ми је била Чехиња. Отац се оженио мојом мајком, а његов брат Милован оженио се њеном сестром – тако су наше породице остале веома блиске.

МП: Да ли сте икада били у Билећи?

КМ: Не, не у Билећи, али провео сам два и по месеца тамо (у Југославији) у раним 80-им годинама и било је врло изазовно. Снимао сам филм који се звао Сутон (Twilight Time). Локација снимања била је на сат времена удаљена од Трста дуж обале Јадрана, и још који сат у унутрашњости; тамо је било мало сеоце Бусек, у Хрватској, у коме смо снимали филм. У том сеоцу живело је само око 100 људи. Искористили смо житеље села за личности и статисте – скоро цела глумачка екипа и особље било је југословенско осим девојке, мене и једног младог момка из Енглеске. Продуцент је био Дан Тана.

Чудно је било што скоро нико из тог села није био млађи од 60 година, и то је било све о чему је говорио филм – како су млади људи напуштали село и ишли у Немачку или другде да би пронашли посао и послали нешто пара кући, док су старији људи остајали код куће и бринули се о њиховој деци. Глумио сам једног старијег човека којег је син оставио у селу. Био је то занимљив филм, али нажалост није био успешан. Упркос политици и скоро десеточасовном раду на снимању филма, волео сам сеоски живот. Уживео сам се у њихов начин живота. Био је то поштен, тежак посао.

МП: Знате ли зашто је ваш отац напустио стари завичај?

КМ: Више пута сам постављао то питање. Херцеговина је тада била део Аустроугарске монархије. Мој отац је био у годинама у којима је требало да буде позван у војску. Није хтео да иде у аустроугарску војску – зато је напустио земљу. У то време САД су помагале таквима као што је био мој отац да доспеју овамо. Мој отац је рекао да су њему и осталима омогућили да веома јефтино дођу овде и да се запосле у руднику угља и у фабрикама. Радници су били потребни јер су САД тада изграђивале Америку. Оне су помагале нашим људима да дођу овамо баш као и Кинезима, Мексиканцима и другима да обављају тешке послове које нико други није хтео да ради. Мој отац је био најмлађи у породици, а породица је држала некакву провинцијску трговину у Билећи. Осим тога и још неколико ствари, мој отац није могао много да ми каже одакле је дошао и каква му је била фамилија. Трудио сам се да сазнам нешто више од свог оца пре него што умре, али он није имао много да ми каже. Мислим да му његов отац није много причао о историји фамилије. Већину онога што знам сазнао сам од других рођака. Била је једна прича коју сам чуо од једног рођака – која је баш то, „прича“ коју не могу да потврдим – да Секуловићи уствари потичу из Црне Горе. По тој причи, живела су три сина Секуловића и одвијала се битка између Секуловића и Јанковића. Један од Секуловића убио је једног Јанковића и Секуловићи су се разбежали на разне стране, а предак мога оца – отац или деда, нисам сигуран колико далеко уназад – зауставио се у Билећи у Херцеговини. Нисам сигуран колико је ова прича истинита.

МП: Онда би стварно могло бити да сте Црногорац? То би објаснило много ствари!

КМ: Да, могло би! (Смех)

MП: Увек ми се чинило мало чудно, да у тим временима, кад су многе српске породице дошле у Сједињене Америчке Државе, нису својој деци пуно причали о родбини коју су напустили. Породицу свога оца сам добро познавала али је моја мајка морала да потражи своју родбину, јер јој родитељи никад нису много причали о томе, ко је тамо остао.

КМ: Стари су морали одселити тамо, где је био посао – иако је то било на другом крају света. Такав је био њихов живот.

Предложио сам оцу да иде са мном у Београд да види своју браћу. Снимао сам филм у Бечу и рекао сам му да би могао да дође и остане са мном, а када после недељу дана завршим снимање можемо да одемо до Београда јер је тако близу. Рекао је: „Не! Нећу ја!“. Питао сам га више пута, али он није хтео да се враћа тамо. Претпостављам да је прекинуо све везе, једном рекао збогом и одлучио да никада више никога оданде не види јер једноставно није опет могао рећи збогом.

Тако сам отишао сâм у Београд на недељу дана. Упознао сам очевог брата Веселина, своју сестру од стрица Наду која је мојих година и средњег брата мојег оца. Било је забавно. Провели смо се добро. Снимио сам цело путовање да покажем оцу. Када је мој отац напустио Билећу, Веселин, мој стриц (најстарији син) отишао је у Црну Гору да ради код свога ујака и учи хотелско пословање. Док је тамо боравио придружио се војсци Црне Горе одакле је послан у Русију да постане официр. Када је други светски рат напредовао и кад су Руси дошли и настањивали су се у граду, мој стриц се представио команданту и рекао му да се он у Русији школовао за официра. Руски генерал га је питао ко му је био наставник у војној школи, стриц му је одговорио, а генерал му је рекао да је имао истог учитеља. Тај руски генерал много је олакшао живот моме стрицу током рата. После рата мој стриц је добио задатак од југословенске владе да управља хотелима у Сарајеву и коначно хотелом Москва у Београду. Када смо се срели живео је са својом породицом у општини Стари Град у Београду.

Снимак са мог путовања у Београд донео сам оцу. Када сам се вратио кући мој отац, кум Братић и Љубо Дакић, који су дошли у САД заједно са мојим оцем, сели су и преслушали све. Никада нисам чуо толико плакања у свом животу! Било је све „Сећаш ли се кад…?“, „Сећаш ли се кад…?“. Било је врло тужно да их слушате.

МП: Али колико су те везе са старим завичајем заиста биле прекинуте? Ви сте одрастали у српском селу Гери у Индијани и говорили српски пре него што сте проговорили енглески. Читајући вашу књигу („Када ћу почети?“ – „When Do I Start?“, Карл Малден и Карла Малден, Симон и Шустер, 1997) видим да сте собом носили исте “српске ствари“ које сви ми носимо. Колико су они заиста „оставили за собом“?

КМ: То је добро питање. Допада ми се интервју који сте обавили са Владом Дивцем у „Србобрану“ и одушевило ме шта је све имао да каже. Владе Дивац – Србин који је у Америци провео свега десет година – рекао је нешто што сам се целог живота трудио да спакујем у речи. У једном разговору описао је све проблеме који су нас мучили у последњих 50 година – и шта да се уради у вези са њима. Бог да га благослови! Какав човек! И како дубоке мисли! Недавно сам разговарао са својим пријатељем Доном Никчевићем – Дон је одрастао у истој згради у којој и ја у Герију, а наши очеви радили су заједно у млекари. Нас двојица смо врло блиски – и Дон ми је рекао, „Шта се то десило нашем народу? Где смо то скренули са пута?“ Ја сам прва генерација рођених овде и знам ово – наши очеви и дедови дошли су овамо у касном 19. и раном 20. веку и као врло мала мањина допринели су изградњи САД. Помагали су у изградњи аутопутева широм Америке. Срби из мог домаћег краја Герија учествовали су у изградњи железара, а кад би их завршили, радили би и понекад и умирали у њима. Срби су били рудари, лучки радници и радници у железарама, стварали су оно што је овој земљи (САД) у то време било потребно. Врло мало њих је држало мале продавнице прехрамбених производа или одеће, или имало нешто више за себе, јер тада за то није било много повољних прилика. Многи од тих Срба знали су да ће им живот бити веома тежак и да ће због посла којег су радили вероватно превремено умрети. Ипак, у својим срцима уградили су једну велику “лествицу“ надајући се да ће свака следећа генерација њихових потомака по њој напредовати бар за степеницу или две, бити мало боље образована, тако да једног дана – можда, и само можда – Србин постане председник САД! То је био њихов сан – да једног дана појам Србин у овој земљи постане нешто позитивно – и они су целог свог живота радили за нас све што су могли да би остварили тај сан.

Ова „лествица“ још постоји, али некако осећам да смо изгубили велики део генерације – нисмо успели у овој генерацији и изгубили смо драгоцено време. То могу да кажем из свог властитог искуства – моја деца певала су српске песме, сваког лета смо припремали српски роштиљ, свирале су тамбурице, многи су долазили из Герија из Индијане – и волели су то. До дана данашњег моја деца ме питају „Када ће опет бити онај српски роштиљ?“. Али морам признати да сам био превише заузет својом каријером док су они одрастали да бих се за њих мало дубље ангажовао око тога. Можда нисам био довољно паметан да бих то предвидео, не знам. Нисам урадио многе ствари које бих морао и узалуд сам потрошио много времена на своју каријеру.

МП: Како можете рећи „узалуд“? За такву каријеру!

КМ: За мене није било узалуд. Али ја сам стварно био одгојен да будем Србин! Кад ми је било 13 година морао сам да се придружим српском мушком хору. Било их је 25 одраслих мушкараца и ја. Ти мушкарци су били пушачи и пили су, али мени никад нису дозволили да окусим капљицу. Чак и када ми је било 19 година, и када сам био спреман да идем на колеџ, на једном концерту у Чикагу нису ми дозволили ни пиво да попијем – „Нема пива, соду за овог момка.“ Мисао да би цигарета икада могла да се дотакне мојих усана за њих је била непојмљива – па према томе и за мене. Они су ме штитили. Увек ћу бити захвалан тим људима који су ми помогли да изградим своју личност. Кад кажем „Ја сам Србин“ увек помислим на њих. Али моја деца никад нису искусила нешто слично. Обе моје ћерке ишле су мало у цркву и знају помало шта значи бити Србин. Такође знају да кажу „Како си?“, „Добро“, „Хвала“ и све те кратке фразе. Али нису стварно схватиле прави смисао тога.

МП: Нисам баш сасвим сигурна да сте ви „изгубили генерацију.“ То је учинио раскол у цркви. Сећам се да сам као дете мислила „Како ови људи могу тврдити да су Хришћани кад стално хватају једни друге за гушу?“. Повукла сам се да “ будем Српкиња“. Велики део моје генерације то није никада постао.

КМ: Где си се ти „повукла“? Повукла си се у „доношење одлуке“ – одлуке коју никад не би смела донети под притиском. Они су те присилили да то урадиш, и то је било погрешно. То није био твој рат, твоја борба – то је била њихова борба – и скоро цела генерација наших младих људи изгубила се у њиховом препуцавању. То је пљување на све оно за шта се претходна генерација тако крваво борила, и за шта је гинула!

Мој отац био је јако разочаран због губљења тако много деце у тим годинама. Још увек могу да га чујем како на српском каже хору „Не смемо изгубити младе људе! Морамо их укључити у хор још пре него што пођу у средњу школу, јер ћемо их после тога изгубити!“ Људи су се жалили да „наша музика није написана за њих“. Мој отац, који је био први председник „Српског певачког савеза“, рекао је „Онда је морамо написати за њих. Они су наша будућност!“.

МП: Мушкарци из ваше генерације и генерације мог оца ме заиста одушевљавају. Били су најчешће неквалификовани радници, али су оснивали „књижевна друштва“, „позоришне заједнице“, „хорска друштва“ и били су врло далековиди у погледу своје деце и њихових потомака. Они су радили не само за себе, него и за генерације иза себе које неће ни видети. Нажалост, ми данас често не мислимо на тај начин за будуће генерације. Можда немамо вере коју су они имали.

КМ: Али морамо, ако хоћемо да преживимо. Ти и ја говоримо исти језик, баш као и Владе Дивац кад си разговарала са њим. На неки начин био сам врло срећан; имао сам људе који су отварали врата за мене. Али најбољи човек који ми је икад отворио врата рекао ми је „Види, отворићу ти врата и показаћу ти пут, али мораћеш сам да преузмеш одговорност да стигнеш тамо где си наумио“. Ми, као амерички Срби такође морамо да преузмемо одговорност за то где идемо. Имам врло опасну идеју, једну која ће изазвати критике, али ћу је свеједно рећи: волео бих да кренемо по целој овој земљи и нађемо десет најбољих међу нама, оних који су заиста вредни и вољни да остану заједно годину или две, и да омогућимо тој десеторици да сроче стратегију за будућност нашег народа – америчких Срба. Треба нам тај план, та стратегија. То Јевреји имају, имају Пољаци, Ирци, и види шта су успели да постигну! И како су то урадили! Ирци имају параде, ми их немамо, јер немамо плана, немамо стратегије за будућност. Само се свађамо, боцкамо се и јадикујемо над својом судбином уместо да нешто урадимо по том питању. Постоје бољи начини да се ствари среде.

МП: Разумем потребу за тим да се уради нешто позитивно, али није једноставно.

КМ: Знаш, баш волим наш народ. И Косовски бој је дивна прича, и њу волим. То је драгоценост. Али, морамо ли ми Срби увек да славимо пораз уместо победе?¹ Морају ли сви наши хероји да буду „трагично преминули губитници“, уместо „живих победника“, бар понекад? Не можемо стално прихватати негативно без позитивног и очекивати да преживимо као народ у овој држави. Ми често прихватамо улогу жртве и пораженог. Био сам поражен превише пута у животу и не волим то – не волим то уопште. Морамо наћи излаз из тога. Шта нам неко други ради је једно, а то што ми сами себи и једни другима радимо, то је нешто сасвим друго.

МП: Понекад се питам да немамо можда сувише уску представу о томе шта значи бити „добар Србин“. Док дођеш до друге, треће или четврте генерације Срба у Америци, много је вероватно – посебно међу највише интегрисаним и образованим међу нама – да ћеш стићи до брачне заједнице у којој су супрузи различитих вера. Грци и остали то прихватају – али Срби не, а у мери у којој прихватају, на то уопште не гледају позитивно. Знам да сте ви прошли кроз то и да сам једном и сама доживела исто – и није било нимало пријатно.

КМ: Да, према томе што си казала били смо у истом чамцу. Мислим да су Срби овде у старим данима били толико мала мањина овде у Америци да су се бојали да мешовитим браковима не изгубе идентитет – своју цркву и културу – тако да то није било пожељно. Али погледајмо то на друкчији начин – шта ако би се сви Срби у Америци женили само Српкињама? Да ли бисмо данас били на бољем?

МП: Сад сте ме натерали да размислим – врло занимљиво питање. Не, коначно не мислим да бисмо били на бољем. Посебно зато јер је много америчких Срба у сродству по кумству или крви – помисао на такав брак била би језива. А стална потрага за партнерима преко океана не би била практична.

КМ: Пре много година имао сам девојку Српкињу са којом сам се забављао пре него што сам напустио Гери, отишао у Њу Јорк и на крају се оженио Моном. Питао сам ту девојку хоће ли да иде са мном, али је нисам запросио. Рекла је „Али ти немаш ништа“. Рекао сам јој да би можда морала да се запосли и рекла је “Јој, не знам“. Узео сам пар стотињака које сам зарадио у Герију и сâм отишао у Њу Јорк. Годину дана касније Мона и ја смо се поново срели – познавали смо се из Чикага – и венчали смо се.

МП: Ау, тој девојци Српкињи мора да се то обило о главу! (смех)

КМ: Е, то не знам. (смех)

МП: Мора да није било лако вама и вашој жени тих првих дана, поготово у далеким 30. годинама прошлог века када сте се венчали – тада је веза између младића Србина и девојке Јеврејке била тешко замислива.

КМ: Па овако, Мона и ја заиста никада нисмо дискутовали о религији, о томе да је она била Јеврејка а ја православац. Обоје смо били глумци. То је био мање више наш живот. Срели смо се у позоришту Гудмен у Чикагу, али се нисмо забављали док нисмо прешли у Њу Јорк. На Менхетну 1938. обоје смо се усмерили на много правих људи које смо знали из Гудмена, али су они сви били бонвивани, док ја и Мона нисмо. Ниједно од нас није волео да остаје до 1 сат ноћу и пије. Открили смо да имамо много тога заједничког, а тада је била Велика криза када је свима било тешко. Живот удвоје био је лакши него одвојено, па смо се Мона и ја венчали.

МП: Могла сам да разаберем како сте се вас двоје пронашли, али читајући вашу књигу видела сам да сте ви и ваша жена прошли заједно кроз врло тешка раздобља – од дугих периода незапослености (по више година) до тога да сте морали да живите заједно са њеном фамилијом, и да је она морала да живи код нељубазних људи док сте ви били у војсци. Свака од тих ствари појединачно је могла бити велико оптерећење за ваш брак, да их и не помињемо све скупа. Поготово када је ваша жена живела са људима који су јој мерили „воду за купање“ и „како је љуштила кромпир“ док сте ви били у војсци – не знам како није побегла вриштећи – знам да бих ја то урадила.

КМ: У ствари она и јесте побегла. Тај мој пријатељ који је био мој ментор у Њу Јорку, и његова жена, понудили су Мони да живи са њима док сам ја у војсци. Али, то се исказало као ноћна мора за Мону. Најгоре је било то што сам ја био у војсци, био је други светски рат, и нисам могао учинити много да јој помогнем – али смо јој најзад средили место само за њу – морали смо.

МП: Дакле, судећи по томе што сам читала о њој, и сада када сам је упознала, могу да кажем да имате изванредну жену. Она се такође одрекла своје глумачке каријере због вас.

КМ: Добро, као глумица Мона је знала у шта смо се тада упуштали са оваквом мојом каријером. Али с времена на време, кад је добре воље, још увек ме задиркује да „позориште не зна шта је изгубило када је остало без мене!“

МП: Ја верујем да је то тачно. А ви сте добили једну изванредну жену као награду!