Advertisements

Преглед православног црквеног живота у Љубљани од XVII вијека до 1957. године – Никола Милованчев

Иако је прва активност свештенства Пећке патријаршије на подручју данашње Словеније забиљежена већ у XV вијеку, у вријеме кнегиње Катарине Цељске Бранковић, први данас познати писани помен о православном духовном животу у Љубљани је остао записан у XVII вијеку, у наредби крањског вицедома из 1684. године. Том наредбом, од 1684. године па током цијелог XVIII вијека, из камералне благајне је плаћано 200 талира годишње манастиру Лепавина за вршење православне духовне службе о љубљанским годишњим сајмовима (вашарима). Из овог манастира долазили су калуђери који су за вријеме трајања сајмова у Љубљани одржавали православна богослужења.

naslovna1

У то вријеме, иако није било сталног организованог црквеног живота у Љубљани, православни (највише ускоци из Беле Крајине) који су послом долазили у град, пазили су на своје вјерске обичаје, посебно на строге обичаје поста. Зато су (како то наводи словеначки историчар Јосип Мал¹) имали своје посебне гостионице које су им омогућавале држање посних обичаја.

У вријеме ускочких сеоба, Срби су долазили долином Крке све до непосредне близине Љубљане, до Жужемберка и извора Крке. О томе нам и данас свjедоче нека презимена у том крају (Пајнич, Зец и др.). По једном усменом казивању, у околини Љубљане задњи су напустили православну вjеру Срби у селу Ракитна; међу данашњим становницима тог насеља на родословну везу са православним Србима у Босни подсjећају презимена Малович и Ликович.

Из тог раздобља, у Народној и универзитетској књижници у Љубљани чува се драгоцјен православни вјерски споменик Срба са подручја Словеније, датиран са краја XVI или почетка XVII вијека – двије дрвене плоче за богослужбену употребу, тзв. Љубљански абагар. О томе је историчар Никола Радојчић записао:² „Тако су настале Љубљанске даске. Из српских књига, особито зборника Вуковићева, прегледане су и на њих урезане слике крста и оних светаца које Срби највише славе, са Србима милим и апокрифним молитвама и с тропарима и кондацима крсним славама. Отисци с дасака били су тако удешени да су се могли сећи, и тако сечени носити као амајлије и амулети…“

До првог редовног опслуживања и вршења православне духовне службе у Љубљани дошло је 80-их година XIX вијека. Љубљана је тада спадала под Далматинско – Истријску епархију којој је на челу био владика Стефан Кнежевић. О томе су остали сачувани подаци у Шематизмима Далматинско-Истријске епархије који су тада излазили редовно, сваке године. За Љубљану се (као и за Копар) спомиње да се служба врши у „казнителним кућама“ (затворима), а службу у Љубљани и Копру је вршио исти свештеник. У првих неколико година спомиње се свештеник Јован Маричевић, за кога знамо да је био родом из Пероја код Пуле и да је био свештеник парохије Перој – Пула. Касније се (до 1894. године) наводи свештеник Лазар Азицки, о коме немамо више података. Од 1894. Љубљана се у црквеним шематизмима далматинског владичанства више не спомиње, већ се 1895. умјесто ње појављује мјесто Фигау (Vigau)³. Вјероватно су у Љубљани свештеници вршили и пастирску службу за потребе тада живећег мањег броја православних грађана, међу којима је најпознатији био Васо Петричић, тадашњи (од 1881. до 1896.) „поджупан“ (замјеник градоначелника) Љубљане, члан „Привредника“ и први предсједник Градске штедионице љубљанске (Местне хранилнице љубљанске).

У то вријеме, у јесен 1889. на подручју Крањске биљежимо и покушај настанка једне нове парохије, која је одмах била брутално угушена. Наиме, 600 становникa сеоске општине Поддрага (данас: Подрага) код Випаве је у септембру 1889. одлучило да пређе у Православље, послије 39 година спора са сусједним селом Шент Вид (данас Поднанос), у коме је било сједиште њихове парохије. Тај догађај је изазвао пажњу чак и у Бечу⁴. С тим у вези, они су послали делегацију владици Теофану Живковићу у Карловац⁵. Због овог догађаја узбудиле су се римокатоличке црквене али и аустријске државне власти; реакција је била жестока: 22. октобра село Поддрага је било опкољено одредом од 17 жандарма, а затим је услиједила репресивна акција са уласком жандарма у село и уручивањем оптужница коловођама преласка у Православље.⁶ Клерикални часопис „Словенец“ је ове догађаје пратио уз нападе на славјанофилски „Словенски народ“, оптужујући га да је његово писање дало подстицај одлуци тог села да пређе у православну вјеру.⁷

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Православни црквени живот у Љубљани од 1919. до 1945. године

Послије завршетка I свјетског рата, 1. децембра 1918. године, створена је Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца. Убрзо по уједињењу, у Љубљану је јануара 1919. године дошао војни свештеник Бранко Иванић (1919.), а послије њега Стеван Обрадовић (1919. – 1920.), Срета Ђурић (1920.) и Димитрије Јанковић (од децембра 1920.). У почетку су се црквени обреди одвијали по домовима, а 1920. је установљена капела у касарни Војводе Мишића (Белгијска војашница) у Метелковој улици.

Први црквени хор основан је наредне 1920. године од Руса емиграната; хоровођа је био студент Михајло Коколевски.

Оснивачка скупштина Црквене општине Љубљана одржана је 27. фебруара 1921. године у згради Универзитета; скупштина је за првог свештеника парохије изабрала проту Димитрија Јанковића, дотадашњег војног свештеника, док је за предсједника Црквене општине изабран љекар др Павле Аврамовић⁸. Прота Јанковић је раније био војни свештеник у Бечу, па су правила црквене општине љубљанске написана по узору на правила Црквене општине Беч. У вријеме оснивања, љубљанска црквена општина је спадала у Горњокарловачку епархију и под њеном јурисдикцијом је остала све до доношења Устава Српске православне цркве 1931. године, када је укључена у новоосновану Загребачку митрополију.

Подручје Српске православне црквене општине (СПЦО) Љубљана је у почетку обухватало читаву Словенију, али се смањило оснивањем парохија у Цељу (1925. г.) и Марибору (1928. г.). Послије др П. Аврамовића, предсједници Црквене општине до II свјетског рата били су: унив. проф. др Јован Хаџи (1924. – 1927. и 1932. – 1935.), вицедиректор Јадранске Подунавске банке Љубомир Ђиновски (1927. – 1928.), индустријалац Миливој Лајовиц (1928. – 1929.), прота Димитрије Јанковић (1929. – 1931.), унив. проф. др Александар Стокићевић (1931. – 1932.) и гимназијски професор др Љубомир Јурковић (од 1935.) који је ову дужност вршио и у тешким годинама рата и послије њега. Чланови Управе црквене општине у Љубљани у првом периоду били су бројни угледни грађани: унив. проф. др Никола Радојчић, синдикални водитељ Владимир Кравос, новинар Божо Борштник, адвокат и политичар Милан Корун, унив. проф. др Николај Бубнов, унив. проф. др Михаило Јасински, унив. проф. др Александар Билимович, унив. проф. др Димитрије Фрост, економиста Евген Ловшин, унив. проф. др Николај Преображенски, адвокат др Јосип Грабловиц, адвокат др Станислав Рапе, унив. проф. др Алексеј Копилов, апотекар Леон Баховец, и многи други.

Септембра 1927. године црквену општину у Љубљани посјетио је тадашњи патријарх српски Димитрије. Неодговарајући простори капеле у кругу касарне ометали су развој црквеног живота. Већ 1921. упућен је апел за изградњу цркве у Љубљани која би била посвећена Св. Николи. Скоро идентичан апел поновљен је децембра 1929. на дан Св. Николе, али је сада предложено да се храм посвети словенским апостолима Ћирилу и Методију. Темеље данашње цркве Св. Ћирила и Методија у Љубљани осветио је патријарх Варнава 20. јуна 1932. године. Црква је грађена по пројектима архитекте Момира Коруновића, и прво богослужење је било 2. децембра 1936. године. Иконостас у цркви је дар краљице Марије, рад дебарске радионице, а иконе су дјело познатог словеначког сликара проф. Мирка Шубица.

Прота Димитрије Јанковић био је свештеник СПЦО Љубљана до 1931. године, када је дошао Ђорђе Будимир, који је такође вршио службу и као војни свештеник. 1938. за првог сталног парохијског свештеника постављен је Богдан Матковић, дотадашњи парох у Сиску. У то вријеме, уочи другог свјетског рата, у Љубљану је на службу дошао, као војни свештеник при Дравској дивизији, о. Душан Николић, па су функције парохијског и војног свештеника раздвојене.

Фебруара 1938. је од чланова црквеног хора основано Православно црквено певачко друштво; први предсједник је био познати словеначки привредник и културни радник Рајко Огрин, директор Занатске банке; 1939. га је на том мјесту наслиједила руска емигранткиња Антонина Фрост, удовица унив. проф. Д. Фроста.

Уочи Другог свјетског рата, 1940-41. је љубљанска парохија имала око 3.000 душа, од тога око 1.500 грађанских лица и исто толико официра, подофицира, жандарма, граничара и чланова њихових породица.⁹

Шестог септембра 1940. приликом откривања споменика краљу Александру у Љубљани, краљ Петар II је, на свој рођендан, први пут јавно наступио као владар. Том приликом он је у пратњи кнеза намјесника Павла Карађорђевића и других чланова краљевске куће посјетио храм Св. Ћирила и Методија у љубљанском парку Тиволи.

Устав СПЦ из 1931. увео је у црквени живот вјерскодобротворна старатељства као облик социјално – хуманитарног рада, па је и при Црквеној општини Љубљана основано Вјерскодобротворно старатељство; уочи II свјетског рата имало је више од 160 чланова.¹⁰

Почетком 1941. године почеле су припреме на живописање цркве и на изградњу парохијског дома, што је прекинуо скори почетак рата и окупација Југославије.

Послије априлског рата и распарчавања Краљевине Југославије, црквена општина у Љубљани постала је мјесто окупљања бројних избјеглица из Хрватске, али и православних који су се склонили из Маџарске и дијелова Словеније које су окупирали Нијемци. У „Летопису“ који је водио прота Матковић остали су жалосни записи о људима који су бјежали из НДХ спасавајући голе животе. Црквена општина је у тешким ратним временима помагала социјално угрожене, посебно избјеглице, дијелећи редовну мјесечну помоћ, а храбар и пожртвован рад свештеника Матковића ублажио је многу рану.

Под љубљанску црквену општину спадала је и капела Св. Луке у болници Голник коју је осветио митрополит загребачки Доситеј 7. јула 1934. године; сљедећег дана митрополит је осветио и капелу Св. кнеза Владимира на Вршичу. За разлику од цркве у Љубљани која је била у италијанској окупацијској зони и у којој је настављен духовни живот и под окупацијом, капела на Голнику (у њемачкој окупацијској зони) била је претворена у болесничку собу и после 1945. г. није била обнављана.

Српска православна црквена општина у Љубљани од 1945. до 1957. године

Успостављање новог режима и власти Комунистичке партије 1945. г. тешко је погодило духовни живот Српске православне црквене општине Љубљана. Многи вјерници су се повукли из црквеног живота. Неки, као нпр. бивши ректор љубљанског универзитета проф. др Рихард Зупанчич и проф. А. Билимович су емигрирали; неки су осуђени на дугогодишње затворске казне као припадници монархистичког покрета за вријеме рата (индустријалац Лајовиц и његова супруга Мира), или прогоњени као чланови породица непријатеља партизанског покрета (нпр. Олга Рупник, супруга генерала Леона Рупника). Частан свештеник о. Богдан Матковић био је подвргнут прогону и уцјенама, и тајна комунистичка полиција УДБ је марта 1948. предлагала његово хапшење.

Ипак, изабрано је суптилније рјешење, па је исте године прота Матковић присиљен да оде у Хрватску. Вјерници у Љубљани нису прихваћали постављање јеромонаха Горазда Деклеве, кога је наметала УДБ Словеније, па је настала пат-позиција и мјесто пароха љубљанског је било упражњено. Почетком 1949. из Хрватске је у Љубљану упућен о. Ђорђе Будимир који је ту службовао до 1938. и знао је словеначки језик. Међутим, републички државни органи су одбили да га приме;¹¹ циљ је био да свештеник не буде српске народности, да би се лакше формирало самосталну Словеначку епископију, по узору на Македонију. У том циљу чак је 1951. г. тражено да се у Љубљану пошаље свештеник који би био Македонац.¹² Државни органи Народне републике Словеније планирали су да епископ нове епархије постане Горазд Деклева и нису признавали јурисдикцију загребачког митрополита Дамаскина. Међутим, Централни комитет КП Југославије је 1952. заузео став против формирања Словеначке православне цркве, са чим је одбачена иницијатива комунистичког руководства Словеније.¹³

Након одласка проте Матковића одузето је коришћење црквеног стана и канцеларије на Шубичевој улици бр. 5, чиме је режим отежао долазак новог свештеника.¹⁴

Од 1952. до 1957. долазили су новопостављени свештеници: Димитрије Јока, Петар Самарђић, Борис Селивановски и Борис Ливанов; ниједан од њих није могао да остане, јер није могао да им се нађе смјештај у Љубљани.¹⁵ Срећна је околност да је тих година, изузетно тешких за опстанак ЦО Љубљана, постојао црквени одбор који је заслужан да се континуитет црквеног живота одржао и без сталног свештеника. Тих година се дотадашњи предсједник црквене општине проф. Љубо Д. Јурковић повукао,¹⁶ а тешку задаћу вођења црквеног одбора преузео је генерал Милан Машић.¹⁷

_____________________

¹ Мал Јосип: Ускочке сеобе и словенске покрајине. Београд, 1924., стр. 171.
² Радојчић Никола: Српски Абагар, „Етнолог“, IV/1930-1931, Љубљана 1931, 2, стр. 187-211.
³ У Шематизму је било погрешно написано Вигау умјесто Вигаун (Vigaun, одн. Фигаун) је њемачки назив за Бегуње на Горењскем. У Бегуњу је, у замку Каценштајн (Katzenstein), од 1875. год. била женска казнионица, у којој су очито биле и затворенице православне вјере.
⁴ Бечки великоаустријски орган „Das Vаterland“ („Отаџбина“) је о томе обавијестио своје читаоце у чланку „Једно отпадање у шизму“ („Ein Abfall zum Schisma“) – 29. септембар 1889., стр. 4. О овом догађају до 2016. г. није писано ни у словеначкој ни у српској историографији, а на њега је први упозорио др. Никола Жутић у својој библиографији новина „Велика Србија“ (Велика Србија 1888-1926: историографска анализа листова Велика Србија. Београд: Институт за савремену историју, 2016.).
⁵ „Велика Србија“, Београд, 22. октобар 1889. Цит. по: Жутић Никола, „Велика Србија 1888 – 1926“, Београд 2016, стр. 127. Одлазак делегације у Карловац спомиње и „Словенски народ“ од 3. октобра 1889, стр. 2.
⁶ „Slovenski narod“ од 24. октобра 1889, стр. 3.
⁷ „Nepoklicano hujskanje“, „Slovenec“, 2. октобар 1889, стр. 3.
⁸ Др Павле Аврамовић био је родом из Сремских Карловаца; у Љубљану је дошао 1908. као аустријски војни љекар.
⁹ Протојереј Богдан Матковић: Летопис Српске православне парохије љубљанске. Други део. „Беседа“, Љубљана, II/2002, бр. 2, стр. 77.
¹⁰ Попис чланова Вјерскодобротворног старартељства је објављен у часопису „Беседа“ – Никола Милованчев: „Чланови Верскодобротворног старатељства СПЦО у Љубљани уочи II светског рата“, „Беседа“, Љубљана, IX/2009, бр. 12 – 13, стр. 40 – 46.
¹¹ Ђурић Мишина Вељко: Летопис Српске православне цркве 1946. – 1958. Књига 1. Книн – Београд, 2000. г., стр. 432.
¹² Ђурић Мишина Вељко: Летопис Српске православне цркве 1946. – 1958. Књига 3. Книн – Београд, 2002. г., стр. 1394.
¹³ Исто.
¹⁴ Ђурић Мишина Вељко: Летопис Српске православне цркве 1946. – 1958. Књига 2. Книн – Београд 2001. г., стр. 777.
¹⁵ Исто, стр. 778.
¹⁶ Љубо Д. Јурковић рођен је у Бенковцу, Далмација, 11. IX 1898. Студирао је славистику и филозофију у Прагу и Љубљани. 20-их година XX вијека био је у Љубљани политички активан у Орјуни и у Радикалној странци. Био је средњошколски професор српског језика у Љубљани од 1926. до 1960. Докторирао је 1940. са дисертацијом „Психологија патриотског осећања“. Бавио се књижевношћу и превођењем на словеначки и са словеначког на српски. На мјесто предсједника ЦО Љубљана изабран је 1935. г. Умро је у Љубљани, 22. XII 1982. г.
¹⁷ Милан Машић, рођ. 1884, бригадни генерал војске Краљевине Југославије. Умро у Љубљани 1959. године.

 

Текст написао Никола Милованчев, историчар

Извор: spc-ljubljana.si

Advertisements

Posted on 21. septembra 2017., in Iz istorije. Bookmark the permalink. Ostavite komentar.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: