Advertisements

Преглед православног црквеног живота у Љубљани од XVII вијека до 1957. године 

Иако је прва активност свештенства Пећке патријаршије на подручју данашње Словеније забиљежена већ у XV вијеку, у вријеме Катарине Цељске Бранковић, први данас познати писани помен о православном духовном животу у Љубљани је остао записан у XVII вијеку, у наредби крањског вицедома из 1684. године.

naslovna

Том наредбом, од 1684. год. па током цијелог XVIII вијека, из камералне благајне је плаћано 200 талира годишње манастиру Лепавина за вршење православне духовне службе о љубљанским годишњим сајмовима (вашарима). Из овог манастира долазили су калуђери, који су за вријеме трајања сајмова у Љубљани одржавали православна богослужења. У то вријеме, иако није било сталног организованог црквеног живота у Љубљани, православни (највише Ускоци из Беле Крајине) који су послом долазили у град, пазили су на своје вјерске обичаје, посебно на строге обичаје поста. Зато су (како то наводи словеначки историчар Јосип Мал¹) имали своје посебне гостионице, које су им омогућавале држање обичаја поста.

Из тог раздобља, у Народној и универзитетској књижници у Љубљани чува се драгоцјен православни вјерски споменик Срба са подручја Словеније, датиран са краја XVI или почетка XVII вијека – двије дрвене плоче за богослужбену употребу, тзв. Љубљански абагар. О томе је историчар Никола Радојчић записао: „Тако су настале Љубљанске даске. Из српских књига, особито зборника Вуковићева прегледане су и на њих урезане слике крста и оних светаца које Срби највише славе, са Србима милим и апокрифним молитвама и с тропарима и кондацима крсним славама. Отисци с дасака били су тако удешени, да су се могли сећи, и тако сечени носити као амајлије и амулети…“.

02ljubljanskiabagar1
До првог редовног опслуживања и вршења православне духовне службе у Љубљани дошло је 80-их година XIX вијека. Љубљана је тада спадала под Далматинско-истријску епархију, којој је на челу био владика Стефан Кнежевић. О томе су остали сачувани подаци у Шематизмима Далматинско-истријске епархије, који су тада излазили редовно, сваке године. За Љубљану се (као и за Копар) спомиње да се служба врши у „казнителним кућама“ (затвори), а службу у Љубљани и Копру је вршио исти свештеник. У првих неколико година спомиње се свештеник Јован Маричевић, за кога знамо да је био родом из Пероја код Пуле и да је био свештеник парохије Перој – Пула. Касније се (до 1894. г.) наводи свештеник Лазар Азицки, о коме немамо више података. Од 1894. Љубљана се у црквеним шематизмима далматинског владичанства више не спомиње, већ се 1895. умјесто ње појављује мјесто Вигау. Вјероватно су у Љубљани свештеници вршили и пастирску службу за потребе тада живећег мањег броја православних грађана, међу којима је најпознатији био Васо Петричић, тадашњи (од 1881 – 1896) „поджупан“ (замјеник градоначелника) Љубљане, члан „Привредника“ и први предсједник Местне хранилнице љубљанске.

Православни црквени живот у Љубљани од 1919. до 1945. године

Послије завршетка I свјетског рата, 1. децембра 1918., створена је Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца. Убрзо по уједињењу, у Љубљану је јануара 1919. године дошао војни свештеник Бранко Иванић (1919.) а иза њега Стеван Обрадовић (1919-1920.), Срета Ђурић (1920.) и Димитрије Јанковић (од децембра 1920.). У почетку су се црквени обреди одвијали по домовима, а 1920. је установљена капела у касарни Војводе Мишића (Белгијска војашница) на Метелковој улици.

Први црквени хор основан је наредне, 1920. године од Руса емиграната; хоровођа је био студент Михајло Коколевскиј.

Оснивачка скупштина Црквене општине Љубљана одржана је 27. фебруара 1921. године у згради Универзитета; скупштина је за првог свештеника парохије изабрала проту Димитрија Јанковића, дотадашњег војног свештеника, док је за предсједника Црквене општине изабран љекар др. Павле Аврамовић². Прота Јанковић је раније био војни свештеник у Бечу, па су правила црквене општине љубљанске написана по узору на правила Црквене општине Беч. У вријеме оснивања, љубљанска црквена општина је спадала у Горњокарловачку епархију и под њеном јурисдикцијом је остала све до доношења Устава Српске православне цркве 1931. године, када је укључена у новоосновану Загребачку митрополију.

Подручје Српско православне црквене општине (СПЦО) Љубљана је у почетку обухватало читаву Словенију али се смањило оснивањем парохија у Цељу (1925.) и Марибору (1928.). Иза др. П. Аврамовића, предсједници Црквене општине до II свј. рата били су: унив. проф. др. Јован Хаџи (1924-1927. и 1932-1935.), вицедиректор Јадранске Подунавске банке Љубомир Ђиновски (1927-1928.), индустријалац Миливој Лајовиц (1928-1929.), прота Димитрије Јанковић (1929-1931.), унив. проф. др. Александар Стокићевић (1931-1932.) и гимназијски професор др. Љубомир Јурковић (од 1935.), који је ову дужност вршио и у тешким годинама рата и иза њега. Чланови Управе црквене општине у Љубљани у првом периоду били су бројни угледни грађани: унив. проф. др. Никола Радојчић, синдикални водитељ Владимир Кравос, новинар Божо Борштник, адвокат и политичар Милан Корун, унив. проф. др. Николај Бубнов, унив. проф. др. Михаило Јасински, унив. проф. др. Александер Билимович, унив. проф. др. Димитриј Фрост, економиста Евген Ловшин, унив. проф. др. Николај Преображенски, адвокат др. Јосип Грабловиц, адвокат др. Станислав Рапе, унив. проф. др. Алексеј Копилов, апотекар Леон Баховец и многи други.

Септембра 1927. црквену општину у Љубљани посјетио је тадашњи патријарх српски Димитрије. Неодговарајући простори капеле у кругу касарне ометали су развој црквеног живота. Већ 1921. упућен је апел за изградњу цркве у Љубљани, која би била посвећена Св. Оцу Николи. Скоро идентичан апел поновљен је децембра 1929., на дан Св. Николе али је сада предложено да се храм посвети словенским апостолима Ћирилу и Методију. Темеље данашње цркве Св. Ћирила и Методија у Љубљани осветио је патријарх Варнава 20. јуна 1932. Црква је грађена по пројектима арх. Момира Коруновића и прво богослужење је било 2. децембра 1936. године. Иконостас у цркви је дар краљице Марије, рад дебарске радионице, а иконе су дјело познатог словеначког сликара проф. Мирка Шубица.

Прота Димитрије Јанковић био је свештеник СПЦО Љубљана до 1931. године, када је дошао Ђорђе Будимир, који је такође вршио службу и као војни свештеник. За првог сталног парохијског свештеника постављен је 1938. године Богдан Матковић, дотадашњи парох у Сиску. У то вријеме, у Љубљану је на службу дошао, као војни свештеник при Дравској дивизији, о. Душан Николић, па су функције парохијског и војног свештеника раздвојене.

Фебруара 1938. од чланова црквеног хора основано је Православно црквено певачко друштво; први предсједник је био познати словеначки привредник и културни радник Рајко Огрин, директор Занатске банке; 1939. га је на том мјесту наслиједила руска емигранткиња Антонина Фрост, удовица унив. проф. Д. Фроста.

Уочи Другог свјетског рата, 1940-41. љубљанска парохија имала је око 3.000 душа, од тога око 1.500 грађанских лица и исто толико официра, подофицира, жандарма, граничара и чланова њихових породица³. 7. септембра 1940., приликом откривања споменика краљу Александру у Љубљани, краљ Петар II је први пут јавно наступио као владар. Том приликом, он је у пратњи кнеза намјесника Павла Карађорђевића и других чланова краљевске куће посјетио храм Св. Ћирила и Методија у љубљанском парку Тиволи. Устав СПЦ из 1931. увео је у црквени живот вјерскодобротворна старатељства као облик социјално-хуманитарног рада, па је и при Црквеној општини Љубљана основано Верскодобротворно старатељство; уочи II свјетског рата имало је више од 160 чланова⁴.

Почетком 1941. године почеле су припреме за живописање цркве и изградњу парохијског дома, што је прекинуо скори почетак рата и окупација Југославије. Послије априлског рата и распарчавања Краљевине Југославије, црквена општина у Љубљани постала је мјесто окупљања бројних избјеглица из Хрватске али и православних који су се склонили из Мађарске и дијелова Словеније које су окупирали Нијемци. У „Летопису“ који је водио прота Матковић остали су записани жалосни записи о људима који су бјежали из НДХ, спасавајући голе животе. Црквена општина је у тешким ратним временима помагала социјално угрожене, посебно избјеглице, дијелећи редовну мјесечну помоћ а храбар и пожртвован рад свештеника Матковића ублажио је многу рану. Под љубљанску црквену општину спадала је и капела Св. Луке у болници Голник, коју је осветио митрополит загребачки Доситеј 7. јула 1934.; сљедећег дана митрополит је осветио и капелу Св. кнеза Владимира на Вршичу. За разлику од цркве у Љубљани, која је била у италијанској окупационој зони и у којој је настављен духовни живот и под окупацијом, капела на Голнику (у њемачкој окупационој зони) била је претворена у болесничку собу и иза 1945. није била обнављана.

 

01pozivnicasvsava
Православни црквени живот у Љубљани иза 1945. године

Успостављање новог режима и власти Комунистичке партије 1945. године тешко је погодило духовни живот Српско православне црквене општине Љубљана. Многи вјерници су се повукли из црквеног живота; неки, као нпр. бивши ректор љубљанског универзитета проф. др. Рихард Зупанчич и проф. Билимович су емигрирали; неки су осуђени на дугогодишње затворске казне као припадници монархистичког покрета за вријеме рата (индустријалац Лајовиц и његова супруга Мира) или прогоњени као чланови породица непријатеља партизанског покрета (нпр. Олга Рупник, супруга генерала Леона Рупника). Частан свештеник о. Богдан Матковић био је подвргнут прогону и уцјенама и тајна комунистичка полиција УДБА је марта 1948. предлагала његово хапшење. Ипак, изабрано је суптилније рјешење, па је исте године прота Матковић присиљен да оде у Хрватску. Вјерници у Љубљани нису прихваћали постављање јеромонаха Горазда Деклеве, кога је наметала УДБ Словеније, па је настала пат позиција и мјесто пароха љубљанског је било упражњено. Почетком 1949. из Хрватске је у Љубљану упућен о. Ђорђе Будимир који јету био парох до 1938. и знао је словеначки језик. Међутим, републички државни органи су одбили га приме⁵; циљ је био да свештеник не буде српске народности, да би се лакше формирало самосталну Словеначку епископију, по узору на Македонију. У том циљу, чак је 1951. г. тражено да се у Љубљану пошаље свештеник који би био Македонац⁶. Државни органи Народне републике Словеније планирали су да епископ нове епархије постане Горазд Деклева и нису признавале јурисдикцију загребачког митрополита Дамаскина. Међутим, Централни комитет КП Југославије је 1952. заузео став против формирања Словеначке православне цркве, са чим је одбачена иницијатива комунистичког руководства Словеније⁷.

Након одласка проте Матковића одузето је коришћење црквеног стана и канцеларије на Шубићевој улици бр. 5, чиме је режим отежао долазак новог свештеника⁸. Од 1952. до 1957. долазили су новопостављени свештеници: Димитрије Јока, Петар Самарџић, Борис Селивановски и Ливанов; ниједан од њих није могао да остане, јер није могао да им се нађе смјештај у Љубљани⁹. Срећна је околност да је тих година, изузетно тешких за опстанак ЦО Љубљана, постојао црквени одбор који је заслужан да се континуитет црквеног живота одржао и без сталног свештеника. Тих година се дотадашњи председник црквене општине проф. Љубо Д. Јурковић¹⁰ повукао, а тешку задаћу вођења црквеног одбора преузео је генерал Милан Машић¹¹.

_____________________
¹ Мал Јосип: Ускочке сеобе и словенске покрајине, Београд 1924., стр. 171
² Др. Павле Аврамовић био је родом из Сремских Карловаца; у Љубљану је дошао 1908. као аустријски војни љекар.
³ Протојереј Богдан Матковић: Летопис Српске православне парохије љубљанске. Други део. „Беседа“, Љубљана, II/2002, бр. 2, ст. 77.
⁴ Попис чланова Верскодобротворног старатељства је објављен у часопису „Беседа“ – Никола Милованчев : „Чланови Верскодобротворног старатељства СПЦО у Љубљани уочи II светског рата“, „Беседа“ IX/2009, бр. 12-13, ст. 40-46, Љубљана 2009.

⁵ Вељко Ђурић Мишина: Летопис Српске православне цркве 1946-1958. Књига 1. Книн – Београд 2000., стр. 432.
⁶ Вељко Ђурић Мишина: Летопис Српске православне цркве 1946-1958. Књига 3. Книн – Београд 2002., стр. 1394.
⁷ Исто.
⁸ Ђурић Мишина: Летопис Српске православне цркве 1946-1958. Књига 2. Книн – Београд 2001., стр. 777.
⁹ Исто, стр. 778.
¹⁰ Љубо Д. Јурковић рођен је у Бенковцу, Далмација, 11. септембра 1898. Студирао је славистику и филозофију у Прагу и Љубљани. 20-их година XX вијека био је у Љубљани политички активан у Орјуни и у Радикалној странци. Био је средњошколски професор српског језика у Љубљани од 1926. до 1960. Докторирао је 1940. са дисертацијом „Психологија патриотског осећања“. Бавио се књижевношћу и превођењем на словеначки и са словеначког на српски. На мјесто председника ЦО Љубљана изабран је 1935. Умро је у Љубљани, 22. децембра 1982. године.
¹¹ Милан Машић, рођ. 1884., бригадни генерал војске Краљевине Југославије. Умро у Љубљани 1959. године.


Пише: Никола Милованчев, историчар

Извор: spc-ljubljana.si

Advertisements

Posted on 7. septembra 2017., in Iz istorije. Bookmark the permalink. Ostavite komentar.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: