Advertisements

Велики повратак Карла Маркса

Oн није покопан под рушевинама Берлинског зида. Тек сада се појављује у свој својој величини и значају. Још би се могло догодити да постане најутицајнији мислилац 21. века”, пише Франсис Вин, аутор књиге о настанку и потоњем животу „Капитала”

Када се крајем осамдесетих у средњим школама у Београду бежало са часова марксизма, док су се на Берлинском зиду стварале прве пукотине, а Совјетски Савез одбројавао последње тренутке, ко је могао да помисли да ће 2015. године на Бијеналу у Венецији један од централних догађаја бити јавно читање „Капитала”.„Далеко од тога да је покопан под рушевинама Берлинског зида, Маркс се тек сада појављује у свој својој величини и значају. Још би се могло догодити да постане најутицајнији мислилац 21. века”, пише Франсис Вин у књизи о настанку и потоњем животу „Капитала” коју је управо објавила издавачка кућа „Мали врт”.

Јанис Варуфакис (Фото Ројтерс) и Славој Жижек (Фото Википедија)

Шта је тајна Марксовог ускрснућа када се његово име дуго доводило у везу са доктринарним, бирократским и репресивним апаратом, било да је у питању совјетски, југословенски или кинески модел?

Вин, британски новинар који је и аутор Марксове биографије, наводи разговор који у октобру 1997. године преноси економски новинар „Њујоркера” Џон Касиди са једним британским банкаром запосленим у Њујорку. „Што сам дуже на Волстриту, то сам убеђенији да је Маркс био у праву”, рекао је овај банкар.

На другој страни некадашње „гвоздене завесе”, Светлана Алексијевич, белоруска новинарка и књижевница, добитница Нобелове награде за књижевност, у једном интервјуу из 2014. године за специјални број француског „Филозофског магазина”, посвећен питању да ли је комунистичка идеја преживела историју, објаснила је да је у источној Европи народ постао носталгичан за комунизмом, упркос томе што су под претходним режимом толико пропатили.

„Деведесетих година, након пада Совјетског Савеза, ми, либерални интелектуалци, имали смо романтичну представу. Веровали смо да се слобода налази иза прозора и да је довољно да се отарасимо комунизма да би је досегнули.  (…) Сањали смо о народу који је антикомунистички, либерални и демократски. Он је постојао само у нашим главама”, објаснила је стремљења генерација либералних интелектуалаца из источне Европе који су у Западу видели оличење слободе којој су тежили.

Позивање на Маркса је данас шик међу младима, чији су идоли Жижек и Варуфакис. Много више марксиста је, међутим, на Западу него у бившим комунистичким земљама, што је само наизглед парадокс.

Данас признаје да нису били спремни за оно што ће уследити, затварање фабрика, незапосленост, маргинализовање интелектуалаца, дивљи капитализам у коме су се најбоље снашли дојучерашњи припадници поражене комунистичке елите. „Сама идеја рушења (комунизма) нам је изгледала као гаранција слободе. Нисмо имали никакво искуство грађења нормалног друштва, искусили смо само насиље”, рекла је белоруска књижевница.

Да ли комунистичке идеје имају будућност? Девет година након велике економске кризе која је оголила деструктивну страну савременог капитализма који се назива неолиберализмом, питања радничке борбе, равноправне расподеле капитала и експлоатације су у центру политичких и филозофских дебата. Одговор на потресе које је проузроковао неконтролисани финансијски капитализам, чији су крах из 2008. године највише осетили најсиромашнији у Европи, Америци и широм света, били су антикапиталистички покрети и партије нове левице које су марксистичким идејама дале нови замах.

Позивање на Маркса је данас шик међу младима, чији су идоли Жижек и Варуфакис. Много више марксиста је, међутим, на Западу него у бившим комунистичким земљама, што је само наизглед парадокс. Док је у комунистичким државама од Албаније до Зимбабвеа дефиницију марксизма установљавала влада, примећује Вин, на Западу су идеје које је развио Маркс у својим делима током 20. века биле предмет озбиљних студија, жестоких полемика и изнијансираних покушаја превредновања.

Зато не звучи анахроно када мислиоци попут Антонија Негрија, Бадијуа или Жижека у својим делима и јавним наступима доказују да комунистичке идеје нису изгубиле на снази и да је другачији свет могућ.

Бадију и Жижек су 2009. године у Лондону организовали скуп на тему „Комунистичка хипотеза”, који се наредних година поновио у Берлину, Њујорку, Сеулу, са мотом „Историјски комунизам је пропао, спасимо идеју!”.

За најпознатијег савременог француског филозофа, чије идеје су надахнуле покрете попут „Окупирај Вол стрит” у Сједињеним Државама и „Огорчени” („Индигнадос”) у Шпанији, „само комунизам нуди алтернативу ‘капитало-парламентаризму”, подразумевајући под тим увреженост капиталистичке економије и парламентарне демократије.

За његове критичаре идеја комунизма је шик, али јалова. „У медијско-робној клими у којој пливамо, комунистичка хипотеза је попут атрактивног бренда, етикета која продаје и по којој се њени следбеници издвајају”, одговорио је Бадијуу француски филозоф и историчар Марсел Гоше, бранилац либералне демократије, у укрштеном интервјуу у поменутом броју „Филозофског магазина”. За директора једне од најпрестижнијих француских школа за високо образовање (ЕХЕСС) и утицајне ревије „Дебата”, савремени капиталистички модел мора да се измени из корена, да се разбије његова доминација, али је то могуће урадити унутар постојећег демократског модела. За Бадијуа и неокомунисте таква трансформација је немогућа из разлога што смо од осамдесетих година наовамо „сведоци готово потпуне фузије између економских центара моћи и наводних политичких ‘представника’”.

Док Гоше, који се у свом последњем делу бави укрштеном анализом фашизма, нацизма и комунизма, инсистира на „тоталитарној” природи комунистичких режима у 20. веку, Бадију говори о државном комунизму као оксиморону. За њега, као и за многе данашње неомарксисте који комунизам и стаљинизам виде као антагонистичке, немачки филозоф би се тешко препознао у колективистичким режимима његових совјетских наследника који су уместо пролетерске револуције извели бирократску контрареволуцију.

Још један интелектуалац чији утицај далеко превазилази границе његове земље, Негри, идол алтермондијалиста, објашњава да „бити комуниста данас значи подржавати да се богатство врати онима који су допринели да се створи”. Дакле  радницима.

Аутор: Ана Оташевић

Извор: Политика

Advertisements

Posted on 26. avgusta 2017., in Knjige, časopisi i pisci. Bookmark the permalink. Ostavite komentar.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: