Advertisements

НАМЕРНО САМОПОВРЕЂИВАЊЕ И МЛАДИ

Мало је проблема који изазивају тако снажну одбојност и страх као што је самоповређивање младих. Родитељи и друштво у целини су најчешће шокирани након открића да млада особа повређује саму себе, сече се или изазива опекотине по кожи.

self_harm_is_not_always_obvious__by_wonderbandalice-d4r7p7n

Сви професионалци (психијатри, терапеути, саветници) наглашавају да треба веома озбиљно приступати сваком случају самоповређивања јер истраживања показују да је ризик од понављања увек висок.

Шта спада у намерно самоповређивање одређује се без обзира на могућност јасног увида у циљ понашања (нпр. олакшање напетости, жеља за самокажњавањем или кажњавањем других, самоубиство). Односно, сва понашања са јасном намером да се нанесе штета телу (без обзира на одсуство или присуство самоубилачких намера) сматрају се намерним самоповређивањем.

Овако конкретно одређење омогућава да се дође до детаљних сазнања о свим аспектима самоповређујућег понашања. Кроз литературу се као најважнији појављују непосредне околности и окидачи, стресори, свесна и несвесна мотивација, начин самоповређивања и последице сваке појединачне епизоде. Посебно је значајно да су “жртве“ најчешће особе у тинејџерском и адолесцентном узрасту.

Како препознати повишен ризик?

Прво што треба истаћи јесте да што је више неповољних фактора и околности присутно већи је и ризик од намерног самоповређивања код младе особе. Нарочито чест предиктор јесте снажна депресивна реакција уз пратећа осећања беспомоћности, недостатка наде. Посебну групу фактора ризика представља ниско самопоштовање и једна општа негативна процена сопствене вредности уз осећање да је особа терет за окружење. Осим тога анксиозност, посебно јаког интензитета, осећање празнине, изолованости и отуђености су значајно чешћи код младих који се намерно самоповређују него у општој популацији. У нарочитом су ризику млади који су били изложени различитим облицима злостављања и занемаривања у периоду детињства.

Једна од најприхваћенијих и истраживањима потврђених претпоставки о мотивацији и динамици самоповређујућег понашања јесте та да је оно у функцији регулације емоционалних реакција. Односно, да оно представља неадекватан начин ношења са негативним емоцијама, начин да се разреши напетост и непријатност које оне доносе.

Шта би био адекватан и пожељан начин афективне регулације? Једно широко одређење могло  би гласити да је то свесност, разумевање и прихватање сопствених емоционалних реакција, као и способност за контролисано, сврховито понашање у присуству негативне емоције.

Како помоћи особама које испољавају самоповређујуће понашање?

Постоје две опште стратегије. Прва претпоставља да је самоповређивање само симптом одређеног менталног поремећаја у позадини (најчешће поремећаја расположења). Суштина третмана је у деловању на поремећај што ће довести до смањења или нестанка симптома односно, самоповређујућег понашања. Овај третман се углавном спроводи од стране психијатара и обично обухвата употребу медикамената.

Други приступ подразумева непосредно бављење нежељеним понашањем и нарочито проблемима афективне регулације и когнитивних и понашајних образаца који су у корену тих проблема, односно отежавају ефикасно и реалистично суочавање са сопственим негативним емоцијама. Општи циљ третмана јесте да се кроз развој способности афективне регулације смањи вероватноћа појаве, учесталост, интензитет и трајање самоповређујућег понашања. Појединачни циљеви, односно, жељени исходи, јесу боља контрола импулсивног понашања, ефикасне вештине решавања проблема, свесност и прихватање сопствених емоционалних реакција.

Да би се они постигли веома је важно држати се неких базичних принципа у раду са особама које се самоповређују.

  • успоставити однос међусобног поверења
  • радити на оснаживању вештина регулације емоционалних реакција
  • радити на реструктурисању штетних уверења и животних ставова
  • развијати нове вештине и облике понашања

На овај начин можемо помоћи младима који од неподношљивости и неприхватљивости својих емоција беже у понашања којима повређују своје тело ради  привременог олакшања (што је већини људи тешко схватљиво), али се у ствари, удаљавају од трајног решења за проблеме и тешкоће са којима се сусрећу.


Текст написао Слободан Павловић, психолог

Advertisements

Posted on 17. jula 2017., in Psihološki kutak and tagged , , , . Bookmark the permalink. Ostavite komentar.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: