Advertisements

СТРАХ СЕ „ЛЕЧИ“ ТАКО ШТО СЕ СУОЧАВАТЕ СА ЊИМ

Када нам страх помогне да се спасемо, да избегнемо опасност можемо га сматрати веома пожељним и корисним осећањем. Међутим, нису сви страхови тако адаптивни. Понекад се појаве кад их најмање желимо и доносе ништа осим штете. Не можемо да се концентришемо, вртимо по глави застрашујућа очекивања и претпоставке, оклевамо да било шта урадимо. Или напротив, реагујемо импулсивно када би требало прво размислити. Можемо осетити несаницу, тешкоће са варењем, умор, главобољу. Осим тога, страх као свеобухватни појам може имати много различитих облика које карактерише у значајној мери различита динамика. На пример, може нас плашити ситуација у којој се тренутно налазимо или оно што предвиђамо да би се могло догодити у ближој или даљој будућности.

636037141990688898-1508755838_leaving-your-fears-insecurities-behind

Наши страхови су као аларми који  упозоравају на претњу и опасност. Човек је биће које кад се нађе у непознатим или недовољно познатим ситуацијама тежи да предвиђа шта се може догодити. Ова предвиђања су некад реалистична, а некад мање реалистична. Тачна или мање тачна заснивају се на проценама, интерпретацијама, веровањима и очекивањима. Уколико проценимо да је угрожена (сада или у будућности) нека вредност која нам је важна осетићемо страх.

Оно што треба издвојити јесте управо ова когнитивна компонента страха (и осталих емоционалних реакција). Шта то значи? Иако нам се чини да се страх појавио аутоматски у некој ситуацији то није сасвим тачно. Ово можемо закључити и по томе што не реагују сви људи исто у истим или сличним ситуацијама. Делимично су различите реакције узроковане индивидуалним карактеристикама нервног система, али у већој мери су научене и последица су претходног искуства.

Истакнута карактеристика човековог понашања и психичког функционисања јесте да догађајима у окружењу придаје значење. Односно, да их тумачи и интерпретира у складу са сопственим искуствима и системом вредности који је формирао у току живота. Једна од базичних поставки савремене когнитивне психологије јесте да сви ми имамо формирана чврста уверења о себи, свету, другим људима и будућности и да су она (истина, тешко) подложна промени. Ова уверења у великој мери одређују како ћемо доживети и интерпретирати неку ситуацију, каква ће се емоционална реакција јавити и на крају, како ћемо се понашати, односно какву ћемо акцију предузети. У овој чињеници (потврђеној бројним истраживањима) лежи могућност да утичемо на наше емоционалне реакције.

Модерне теорије емоција издвајају два когнитивна елемента као посебно важна за разумевање емоционалних реакција. Придавање значења одређеној ситуацији и важност угрожене вредности. Односно, да би се појавила емоционална реакција страха потребно је да неку ситуацију протумачимо као угрожавајућу и да оно што је угрожено сматрамо важним.

Природна је и можемо рећи адаптивна реакција да избегнемо ситуацију која нас плаши. Проблем је у томе што наша процена значења и важности није увек у складу са објективном стварношћу. Услед индивидуалних карактеристика неуролошке основе као и услед специфичних животних искустава неки људи су склони да чешће од осталих различите ситуације процене као опасне и угрожавајуће. Уколико то не утиче значајно на квалитет живота и не омета свакодневне активности нећемо говорити да треба такве особе треба “лечити“ од страха. Међутим, страх је непријатно осећање и уколико особа у жељи да га избегне учестало избегава и ситуације које већина људи не сматра угрожавајућим то може да прерасте у озбиљнији проблем. Без обзира што привремено долази до смањења непријатне емоционалне реакције, односно страха, дугорочно гледано ово понашање може значајно ометати особу у остварењу животних циљева. И не само то, много је доказа да избегавајуће понашање, у ствари, доводи до очувања когнитивних заблуда које изнова утичу на појаву страха и стрепње. Које су то когнитивне заблуде које у највећој мери доводе до појаве страха који желимо “излечити“?

Савремена когнитивна психологија посебно издваја три:

  • прецењивање вероватноће да ће се нешто лоше догодити
  • нереална (преувеличана) процена штетности неке ситуације или догађаја
  • потцењивање сопствених способности да се носимо са нежељеном ситуацијом

Овде долази до изражаја значај суочавања са сопственим страховима као нечег што је нужно за њихово смањивање. Постоје два широка модела деловања. Једну групу представљају технике излагања ономе што нас плаши. И њих можемо сврстати у две подгрупе: то се може радити постепено, тзв технике десензитизације или инвазивно путем технике преплављивања. Основна идеја код њих јесте да покушамо да повежемо клијентово осећање смирености и одсуства страха и саму застрашујућу ситуацију. Детаљни опис ових техника превазилази намере овог текста, а јасно је да се не могу реализовати уколико не дође до суочавања са застрашујућом ситуацијом на овај или онај начин.

Друга група техника јесу различити облици тзв. когнитивног реструктурисања. Односно, мењања “погрешних и ирационалних“ веровања о себи, другим људима, свету и будућности. Одређен број људи може на основу једног лошег искуства да закључи да ће се оно сигурно поновити (што је наравно погрешно), почиње да стрепи од тога и тежи да избегава околности које су довеле до непријатности. На тај начин они ће успети да привремено елиминишу или смање емоционалну реакцију страха/стрепње, али ће то временом да постане навика понашања и доказ да су “били у праву“. Уколико је то, на пример, било лоше социјално искуство попут осећања срамоте у друштву вршњака, онда ово може да прерасте у “зачарани круг“ повлачења и потврђивања негативних мисли о себи. Без суочавања са овом врстом страха биће веома тешко за особу да задржи иоле задовољавајући ниво социјалних контаката, осећања припадања вршњачкој групи и самопоштовања.

Да се вратимо још једном на сам наслов данашњег текста. Када нас страх (стрепња, анксиозност) обузме, аутоматски тежимо да избегнемо оно што до њега доводи. Проблем је што ово избегавање доводи до тренутног смањења страха али по доста високој цени. Дугорочно посматрано избегавање суочавања управо доприноси одржавању и чак умножавању наших страхова. Јер, уколико избегавамо ситуације за које “знамо“ да “неминовно“ носе “страшне“ последице, ми у великој мери лишавамо себе могућности да откријемо да можда и нису баш толико страшне и да ми нисмо толико беспомоћни да се носимо са њима.


Текст написао Слободан Павловић, психолог

Advertisements

Posted on 10. jula 2017., in Psihološki kutak. Bookmark the permalink. Ostavite komentar.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: