Advertisements

 „Агент Гестапоа” који је цртао стрипове

Прича о Вељку Коцкару је прича о златном добу српског стрипа 30-их и 40-их година, каже Александар Ракезић Зограф који је управо завршио снимање филма о српском стрип-цртачу који је стрељан 1944. године.

Сцена из документарног филма о Вељку Коцкару

На листи стрељаних коју је Политика објавила 28. новембра 1944. године, 37. по реду је Вељко Коцкар. „Студент технике, агент Гестапоа, истакао се у ширењу лажи и клевета против Народноослободилачког покрета”, писало је поред његовог имена.

Двадесет четворогодишњи студент је био један од многих Београђана које су партизанске јединице у данима након ослобођења покупиле са улице и стрељале без суђења, исписујући једну од најмрачнијих страница у историји града и послератне Југославије.

Вељко Коцкар је био стрип-цртач, један од најталентованијих представника прве генерације аутора која се појавила крајем тридесетих година прошлог века.

Његова судбина би остала заборављена да се за њега није заинтересовао Здравко Зупан, историчар стрипа, који је удружио снаге са Сашом Ракезићем, алијас Александром Зографом, стрип-цртачем из Панчева, и своје вишегодишње истраживање уобличио у књигу коју је објавио Културни центар Панчева. Прича је инспирисала редитеља Ђорђа Марковића да сними документарни филм. Снимање које је трајало седам година завршено је прошле недеље и филм би ускоро требало да се нађе пред публиком.

– Прича о Вељку Коцкару је прича о српском стрипу 30-их и 40-их година који је био много снажнији и богатији него што се претпоставља. У време када је стрип био новост у већем делу Европе, овде је постојало неколико десетина стрип цртача, каже Зограф, који поред тога што се бави цртањем, објављује графичке албуме и сарађује са недељником „Време”, изучава прошлост стрипа.

„Кажу да сам опседнут прошлошћу”, отвара филм који је за њега својеврсна посвета пионирима српског стрипа.

– Савремени стрип се у Србији појавио средином 30-их. То је било златно доба српског стрипа. „Политика” је у то време имала важну улогу у његовој промоцији као дневни лист који је ‘34. године почео да објављује преводе познатих америчких стрипова, а исто тако и „Политикин забавник” који је покренут ‘39. године. Ово ће бити наше поклањање пред том историјом.Млади цртачи, инспирисани новим медијем, брзо су прихватили изазов. Вељко Коцкар је у Београд стигао из родног Осијека крајем 30-их и почео да објављује своје стрипове у локалним стрип-часописима. Пажњу је привукао са стрипом „Кактус бата”, чији су јунаци кактуси у саксијама који ходају.

„Иако су цртани у дизнијевском стилу, тако да су врло симпатични, та заробљеност у саксији биљке која ипак може да хода је нека врста метафоре”, примећује Ракезић.

Коцкар је наставио да објављује цртеже у листовима који су излазили за време окупације.

– На основу наших истраживања никада није објавио ниједан цртеж који би могао да се окарактерише као пропаганда, па чак ни као политички коментар. Знамо за неке друге цртаче који су били врло ангажовани у нацистичком пропагандном одељењу у Београду. Најистакнутији је био Константин Кузњецов, шеф пропагандног одељења. Он је 1944. побегао заједно са Немцима јер је знао да је имао разлога да бежи. Вељко је остао у граду и страдао је, каже Зограф, који се донекле поистовећује са судбином овог стрип-цртача.

– Нисам доживео репресију као он, али знам шта значи стварати унутрашње светове и оживљавати их кроз цртеж на папиру. Ти светови који су постојали у њему прекинути су на тако страшан начин, додаје док се спрема за последњу сцену коју четворочлана екипа снима у забавном парку иза хотела Југославија.

Стрип је поново обновљен након рата. После свађе Тита и Стаљина државна политика се окренула према Западу, а стрип је био један од носилаца западне културе која је брзо била прихваћена. „Политикин забавник” је обновљен 50-их, а стрип је нашао пут до великог броја публикација и наставио да се развија. Упркос неповољним околностима крајем прошлог века, када су нови ратови десетковали југословенску стрип-сцену, опстао је до данас.

– Иако нису добра времена за било шта што излази на папиру, има много младих који се баве стрипом. То говори да је овде стрип дубоко укорењен и баш због тога је важно говорити о традицији. Постоје они који су се тиме бавили на истом простору, у истом граду, који су пре нас ходали истим улицама, каже овај добар познавалац.Домаћи стрип је пре рата био превођен у читавом низу земаља, од Француске преко Бугарске, Пољске, Шведске и Данске, до Аргентине и Бразила.

– У овим земљама су излазиле стрип-ревије, у којима су се појављивали и стрипови наших аутора. У то време стрипови нису били потписивани, тако да нико није знао да су то аутори из Србије.

Њихови цртежи нашли су се у светским стрип-ревијама захваљујући дистрибутерској кући „Универзум прес” чије је средиште било у Паризу и Београду. „Тек сада, захваљујући интернету, откривамо цртеже српских аутора објављених у свету чији рад познајемо”, каже Зограф.

„Наш стрип је до многих земаља долазио пре него наша књижевност”, истиче са извесним поносом аутор који и сам спада у оне чије су дело препознали у свету. Његово истраживање по архивама и интересовање за прошлост се наставља, о чему сведочи и најновија збирка стрипова „Мала открића”.

 

Извор: Политика

Advertisements

Posted on 5. jula 2017., in Knjige, časopisi i pisci. Bookmark the permalink. Ostavite komentar.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: