Advertisements

ИЗАЗОВИ АДОЛЕСЦЕНЦИЈЕ

Период живота на прелазу из детињства у одрасло доба тешко се може замислити без криза, тешкоћа, сукоба, дилема. То је бурно доба како за младе тако и за њихово окружење, пре свега, родитеље. Збуњеност, фрустрације, сукоби присутни су готово свакодневно. Донедавно релативно адаптирана, успешна и послушна деца почињу да попуштају у школи, да изостају са наставе, да инсистирају на касним изласцима, да се излежавају или спавају већи део дана, да се супротстављају готово свему што говоре родитељи и остали значајни одрасли у њиховом окружењу.

teenage-stress

Зашто је такав/а, да ли  сам негде погрешио/ла – углавном се пита већина родитеља. Да ли је то само пролазно или је развој кренуо нежељеним током? У великој већини случајева то јесте развојна фаза која ће на крају довести до формирања независне, одговорне особе са стабилним идентитетом и јасним циљевима за будућност. Ипак, не треба заборавити да је то веома осетљиво доба када су психичке снаге адолесцента на озбиљној проби и да није на одмет бити на опрезу.

Промене које се дешавају у великој мери су ван контроле младе особе. Физички развој се убрзава, тело се мења што утиче на слику о себи и задовољство собом, развој мозга се такође наставља до касне адолесценције и у великој мери одређује мисаоне процесе, емоционалне и нагонске реакције.

Све ово се дешава свима али наравно, не истим темпом. Многи адолесценти пате јер су другачији од већине својих вршњака. Они само желе да се уклопе и често су спремни на ризичне одлуке и понашања да би то постигли.

Шта родитељи могу учинити? Једноставан рецепт не постоји али одређена понашања могу помоћи адолесцентима да се лакше и успешније изборе: не треба их критиковати кроз поређења са другим, треба подстицати здраве навике исхране и физичке активности, толерисати појачану потребу за спавањем, разговарати искрено и без вредновања о “табу“ темама, бити стрпљив и не схватати лично честе “непристојности“ и себичност адолесцената.

Осим убрзаног физичког развоја и когнитивне способности се значајно мењају у овом добу. Логичко мишљење је ефикасније, појављује се способност апстрактног мишљења, мета-когниција, односно, способност да се има увид у функционисање сопственог мисаоног процеса. Ово последње је јако битно јер представља основу за сазнање о томе како нас други виде и доживљавају. Промене у когнитивном функционисању доводе до два нова ризика са којима се срећу адолесценти и њихове породице. Први је тенденција да постану толико окупирани собом, да се толико самопосматрају и самопроцењују да их то води у уверење да и други сигурно примећују све што и они сами. Ово наравно, ни издалека није тачно и често води у претерану самокритичност, несигурност, а временом и у све ниже самопоштовање.

Други ризик представља претерано самопоуздање и склоност ка ризичним облицима понашања због уверења о сопственој “нерањивости“.

Шта је родитељима чинити? Пре свега трудите се да имате искрен, аутентичан однос са њима. Причајте отворено о грешкама, пробајте да разумете како се они осећају и испољите своја осећања. Омогућите им да отворено разговарају о “добрим“ и “лошим“ поступцима, нека узму учешће у одређивању правила и последица за њихово кршење. И будите увек ту за њих.

Осим ових промена које им се, хтели они или не, дешавају, живот у заједници поставља још неке задатке пред адолесценте. Поменимо само најуниверзалније: да формирају стабилан идентитет; да буду независни и самостални; да успоставе блиске односе ван породице; да себе прихвате као сексуално биће; да буду успешни и постигну нешто у животу.

Како им помоћи? Охрабрите њихово укључивање у различите групе у школи и ван ње, похвалите улагање напора, истрајност, чак и кад не доведу до жељених резултата, пружите им реалистичну (не и превише песимистичну) слику света рада, подстичите их да освесте своје склоности и специфичне способности и вештине, укључите их у дефинисање породичних правила понашања, омогућите им да постепено преузимају одговорност за своје понашање, упознајте њихове пријатеље, родитеље њихових пријатеља, потрудите се да знате куда се крећу и са ким. Адолесценти треба да стичу све више независности, али то не сме да их доведе у опасност. Поставите границе преко којих се не може прелазити, пружите им јасну структуру без обзира на противљење. На тај начин пружићете им најбољу подршку да се носе са свим изазовима адолесцентног доба.

Немојте заборавити да је ваш адолесцент суочен са компликованом ситуацијом. Жели да се осамостали, али зна да то носи ризик губитка сигурности и подршке породице. Стога је важно да, и поред неизбежних сукоба, осети да га родитељи прихватају и подржавају.  То ће му омогућити да успешније доноси тешке и важне одлуке, да испробава нове улоге и животне вредности и на тај начин постепено достиже заједнички циљ – самосталност и одвајање уз очувањe добрих односа са родитељима.


Текст написао Слободан Павловић, психолог

 

Advertisements

Posted on 3. jula 2017., in Psihološki kutak. Bookmark the permalink. 2 komentara.

  1. Поздрав драгом колеги са генерације!

    Liked by 1 person

  2. Slobodan Pavlovic

    Здраво, Цане! Баш пријатно изненађење да се опет “сретнемо“. Јесте да је опет прошло 10-ак година, али нема везе. Пуно поздрава за тебе и твоје и ако наилазиш овим правцима јави се да се видимо.

    Sviđa mi se

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: