Никола Милованчев – Истина о логору Земун 1941–1944.
У,,Политици“ од 6. јуна објављен је интервју са г. Робертом Сабадошем, под насловом „Логор Старо Сајмиште чека да буде достојно обележен“. Поштујући историјску истину, али и читаоце „Политике“, сматрам својом дужношћу да исправим неке нетачности изнесене у делу интервјуа у којем се помиње нацистичкоусташки логор Земун. Већ сам наслов интервјуа је споран: 1941. године постојало је само једно Сајмиште, зато назив логора никако не може бити „Старо Сајмиште“. А логор треба звати његовим правим именом: „Логор Земун“. Све време док је постојао, власти окупиране Србије нису имале никаква овлашћења над логором – Србија је била с друге стране Саве. Чињеница је да су у првом раздобљу (децембар 1941 – мај 1942) зликовци логор називали „Јеврејски логор Земун“ и да је тада убијено више од 6.000 логораша јеврејске народности.
Чињеница је и то да је логор био на територији НДХ, да је првобитно планиран на подручју Сремске Митровице, и да је основaн договором власти Рајха и НДХ. При томе су усташке власти изричито захтевале да стражари не смеју бити Срби. А жртве у другој фази логора, од маја 1942. до маја 1944? Из Бијелог Брда код Осијека у логор Земун је отерано 360 Срба; од 12. до 15. јула 1942. из Босанске Дубице је само током три дана у логор Земун отерано више од 5.000 Срба. Срем: 22. јула 1943. из Угриноваца је отерано 170 људи, а из Добановаца тада шаљу 260 страдалника.
Ако неко треба да помогне уређење меморијалног центра на месту логора Земун, онда су то на првом месту правни наследници оних који су логор основали и њиме управљали, а не држава Србија.
У логору су били чак и припадни ци неких јединица под Недићевом командом – зв. легализовани четници, који су се одупрли нацистима приликом разоружавања. To наводи историчар Венцеслав Глишић у књизи „Терор и злочини нацистичке Немачке у Србији 1941–1944“ (Београд, 1970): „Крајем 1942. било их је у логору око 500. Иако су били одвојени, и за њих је важио исти режим тортуре…“ У трећој фази, у последња два месеца, до краја јула 1944, целокупну управу су преузеле усташе. Све ово је било познато јануара 1946, када је Државна комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача издала Саопштење број 87 у којем су обрађени злочини у логору Сајмиште (Земун). Цитирам: „Кроз сам логор на Сајмишту прошло је око деведесет до стотину хиљада људи. Огромна већина свих заточеника били су Срби“. У истом саопштењу наведена су имена ратних злочинаца одговорних за логор Земун – међу њима нема ни једногфункционера власти окупиране Србије.
Државна комисија је као злочинце прогласила поглавника НДХ Анту Павелића, усташког крвника Диду Кватерника, представника Рајха у НДХЗигфрида Кашеа и њихове сараднике. Дакле, ако неко треба да помогне уређење меморијалног центра на месту логора Земун, онда су то на првом месту правни наследници оних који су логор основали и њиме управљали, а не држава Србија. Г. Сабадош није историчар и верујем да је само из своје необавештености Недићу приписао извештај Емануела Шефера да је ,,Србија Јуденфај”. Неки историчари, говорећи о жртвама логора Земун, у последњих десет– петнаест година шаблонски помињу ,,Јевреје, Роме и антифашисте”. Срби, који су чинили велику већину логораша, једини се не спомињу по националној припадности. То не разумем: нису само Срби били антифашисти, тј. и српски антифашисти ваљда имају своју националну припадност.
И, на крају, нешто о концепту уређења меморијалног центра. Мислим да музеј треба уредити по начелима музејске струке (нпр. по раздобљима), као и другде у Европи. Мој отац и деда су се борили против нацизма; зато не пристајем да се после 75 година жртве у музеју деле по националној припадности – мислим да је тај концепт поражен 1945. Цивилизацијски, то не припада 21. веку.
Написао: Никола Милованчев, правник и историчар
Извор: Политика, уторак 20. јун 2017.
Posted on 27. juna 2017., in Iz istorije. Bookmark the permalink. Postavite komentar.
Postavite komentar
Comments 0