Advertisements

Да ли хришћани треба да носе црнину у жалости?

Да ли хришћани треба да носе црнину када се неко од њихових ближњих упокоји, јер би то требало да буде дан радости за хришћане?

ОДГОВОР:

    Живот човека на земљи је оивичен са два датума. Даном рођења и даном смрти. Првим даном улазимо у битисање овог видљивог живота, а даном смрти излазимо из њега и прелазимо у други начин постојања, који се назива загробни живот.bezizdpraver_k1_1

    У ова два најважнија момента у животу сваког човека учествују и његови ближи и даљи сродници, које у тим моментима прожимају различита осећања. Часу рођења претходе болови мајке, најближег и највољенијег бића, али када се дете роди она се више не сећа болова од радости, „јер се роди човек на свет“ (Јн. 16,21). У радости мајке учествују и сви остали сродници, сем новорођенога, који свој овоземаљски живот редовно почиње плачем.

    У оном другом моменту и часу, када се наш овоземаљски живот завршава, када из њега излазимо, или када прелазимо из овог живота У други, онда је и умирући, а и његови сродници су испуњени осећањем туге и жалости, јер се одвајамо од својих милих и драгих, као и они од нас.

    Оба ова осећања – и радост у часу рођења и доласка детета у овај свет, и жалост у часу изласка човека из овога света, јесу, по Светом Писму, и природна и нормална. Оно што Свето Писмо и православна вера уопште забрањује, то су крајности која та осећања могу имати. „Не тугујте као они који немају наде“ (I Сол. 4,13), саветује св. апостол Павле солунске хришћане у са вези њиховим умрлим сродницима. Он не забрањује туговати, јер је то природно (и Христос је заплакао за Лазарем), него забрањује крајност, туговање безнадежно, као што је било код незнабожаца, који нити су знали за васкрсење мртвих, нити су у њега веровали. За њих је смрт била коначни губитак, растанак за увек. За хришћане –  то није, јер знамо да је Христос васкрсао, и да ћемо и ми васкрснути у „последњи дан“, дан свеопштег васкрсења, при другом доласку Христовом, да бисмо били „узнесени на облацима у сретање Господу у ваздуху, и тако свагда с Господом били“ (I Сол. 4,17).

     Хришћани, верујући да је по Светом Писму „наше тело храм Духа Светога“ (П Кор. 6,19), и да је по смрти наше тело одређено да васкрсне прослављено и нетљено, и да се сједини са бесмртном душом за време II доласка Христовог, одувек су своје мртве сахрањивали са чашћу. Пре укопа су их купали и облачили у стајаће (свечано) рухо, полагали у сандук и покривали белим покровом. Овај бели покров подсећа нас на белу ризу крштења, за коју смо примили обавезу да је очувамо неупрљаном у своме животу. Још у дому над покојником су вршене заупокојене молитве. Одатле је ношен у храм, а за време преношења певане су исходне песме, које су у старој Цркви углавном биле састављене од одговарајућих стихова псалама, о чему говоре Апостолске Установе и други старохришћански списи.

    Данас за време изношења мртваца и одношења у храм пева се успут Три-света песма (Свјатиј Боже…), можда ради исповедања вере умрлога у Свету Тројицу, или, по некима, да се истакне вера да се уснули у Господу већ налази са Анђелима и да са њима пева Трисвету песму Животворној Тројици. У храму се мртвац полаже лицем ка истоку, јер отуда је дошао Спаситељ у свет, а на истоку је био и Едемски врт. У храму се над покојником врши потпуно опело, а све молитве су усмерене на то да Бог опрости грехе умрломе и да га смести „у место одакле одбеже бол, туга и уздисање“. Апостол и Еванђеље на опелу пуни су тешних речи о васкрсењу мртвих и будућем животу. На крају опела певају се хвалитне стихире, којима се позивају сродници и пријатељи да даду последњи целив умрломе, који опет, по Симеону Солунском, изражава уверење да се живи и „умирући не раздвајају једни од других“.

    После опела односи се мртвац ка гробу, такође уз Трисвету песму, где се сахрањује опет лицем ка истоку, ради очекивања „Востока с висине“ – Господа Христа, када ће доћи да суди живима и мртвима. Пре спуштања у гроб свештеник га прелива јелејем крстовидно, што нас подсећа на јелеј којим је помазан у светом крштењу, сведочећи да је борба и подвиг који су тада отпочели, завршени. Најзад, када мртваца спусте у гроб, свештеник баца земљу говорећи: „Господња је земља и све што је на њој, васељена и сви који живе у њој“, означавајући предстојеће распадање тела и таштину нашег земаљског битисања.

    Сва ова брига Цркве, као нежне мајке за своја уснула чеда, назива се сахрана или погреб, а састоји се, као што смо видели, из три дела: кратког помена у кући и преноса у храм, опела у храму, и завршних радњи и молитава на самом гробу.

    Смрт и погреб наших сродника, поред овога што Црква прописује, окружени су мноштвом разних народних обичаја, како хришћанским тако и оним наслеђеним из старе многобожачке традиције. Ови последњи нарочито су раширени у појединим крајевима (као рецимо Тимочкој крајини), на чијем искорењивању ваља много и истрајно радити. Оно што Црква прихвата и благосиља, то су разне милостиње, даће и добра дела у спомен умрлога, који су познати још из најранијих времена хришћанства. Тако, Апостолске Установе одређују: „Дајите од иметка његовог (умрлог) сиромашнима у спомен његов“ (8,42). А нарочито о томе говори свети Јован Златоуст: „Ако хоћеш да поштујеш престављенога, поштуј га чинећи милостиње, доброчинства“.

Улогу милостиње имају код хришћана и „даће“ (заупокојене вечере), које се дају у дане парастоса, за присутне сроднике, познанике и пријатеље умрлога, као и сиротињу, који ће се помолити за „блажени спомен његов“. „Позвани на даћу обедују у најбољем реду са страхом Божјим као они који могу да посредују (молитвом) за престављенога“ (Ап. Уст. 8,44). Дакле, препоручује се умереност у јелу и пићу да би се молили за умрлога (а не, као што данас често бива, уз опијање, пушење, псовке и непристојне речи).

    Вероватно је постављач горњег питања помислио да сам „промашио тему“, јер до сада ни речи нисам рекао која би се односила директно на постављено питање. Но, то је само први утисак. Јер све што смо до сада рекли показује уствари тесни однос живих сродника са умрлим својим чланом. Та стална брига и мисао на умрлога, традиционално се изражава и начином одевања (црнином), којом изражавамо жалост и тугу због, макар и привременог, растанка. Још у почетку нашег одговора рекли смо да су жалост и туга својствене нашој природи, која смрт осећа као нешто неприродно, као неког уљеза, којег се плаши, те отуда и жалост када она отргне некога од наших милих и драгих.

    У вези са црнином (=коротом) постоје разни обичаји који се разликују од места до места и од народа до народа. Но, смисао је увек исти: тиме се изражава с једне стране љубав и привезаност за драгу нам особу, а с друге стране жалост због растанка с њом. Поред црнине, у неким крајевима жене секу косу (о томе говоре и наше народне песме), а мушкарци се не брију (особито на селу).

Овај начин изражавања жалости (црнина и остало), нимало не противуречи хришћанском учењу и вери у свеопште васкрсење, у вечни блажени живот. Тако су то поимали и многи Светитељи Цркве Православне. При самрти највећих Светитеља њихова духовна чеда (монаси), често су безутешно плакали због растанка. А свети Јован Лествичник у својој чувеној Лествици пише: „Сви који оплакују мртве облаче се у црно“ (Сл. 7, стр. 75).

Мир ти и радост од Господа кроз наду на васкрсење.

Из књиге Практична веронаука / Еп. Артемије

Advertisements

Posted on 26. juna 2017., in Narodna verovanja i običaji and tagged , , . Bookmark the permalink. Ostavite komentar.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: