Advertisements

Судбина подунавских Шваба – Николина Зобеница

Подунавске Швабе су два века живеле на подручју Војводине и дале су значајан допринос развоју и напретку културе на овим просторима. А онда су одједном нестале. Њихови трагови су остали: у архитектури, у обичајима, у храни и пићу, у језику. У тој мери су (п)остали саставни део наше културе да их нико не препознаје као стране, ни не размишља о њима. У историјском сећању постоји рупа када је реч о подунавским Швабама. Ко су они и како су и када и зашто нестали?

gl_slika


У великом броју су напустили земљу. У великом броју су убијени. У великом броју су у концентрационим логорима страдали од глади и болести. И старци, жене и деца. У малом броју су остали. Њихова имовина је раздељена. Њихове куће су населиле придошлице, неки нови људи који су – вероватно тешка срца – напустили свој завичај. Као и подунавске Швабе. Њихова кривица је колективна, као и њихова казна. Они су изгубили. А ми? Да ли су (сви) били криви или нису? Колико њих се приклонило националсоцијализму из убеђења, колико њих из опортунистичких разлога, колико њих под присилом? Колико њих се супротставило том режиму? Колико њих је погинуло јер су бранили свој завичај и своје комшије? Колико се разликују од нас? Колико њих је криво, а колико невино? Колико је деце међу њима било и која је њихова кривица? Где су им гробови?
Нема одговора. О томе се ћути. Рана није зацелила. Још увек има оних који носе жиг срамоте и страха због кривице, али и оних који у себи носе огорченост и бол због губитка. Време није охладило и стишало емоције. Није се слегло довољно прашине да сакрије трагове. У медијима се не говори много о томе. Ретки текстови и књиге су углавном праћени ћутањем. Нико никоме не брани да о томе говори, јер је ионако мало вероватно да ће неко обратити пажњу и приметити те написе у мору текстова који се објављују. Зато се игноришу.
Тој теми се не придаје пажња, гура се у запећак. Рашчишћавање питања кривице и одговорности, вагање и мерење, питање ко је коме први шта урадио, још увек је рак рана. Нико не признаје злочин који је почињен над злочинцима – шта ту има да се признаје и пита, кад се зна ко су кривци? Зар не?
Хода се и гради по гробовима непознатих лешева. Окреће се глава. Питање је да ли
нас душе покојника походе, да ли траже мир и правду, да ли нас оне спречавају да идемо напред, да ли су оне наш терет, наш Сизифов камен који нас увек враћа на почетак? Нећемо сазнати док не очистимо ту рану. Можда нећемо ништа добити, али више нећемо морати да се кријемо од свог одраза у огледалу историје.


Извор: Часопис Култ (бр. 1, децембар 2016, стр. 86-87)

Advertisements

Posted on 20. juna 2017., in Iz istorije. Bookmark the permalink. Postavite komentar.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: