Библиотека града Београда и Удружење Цетиње/Београд позивају вас на представљање књиге Сенка осмог еона аутора Селимира Радуловића (Културни центар Новог Сада, 2016). Учествују: Иван Негришорац, књижевник, Марија Вицковић, драмска уметница, Небојша Дугалић, драмски уметник и аутор. Четвртак, 23. фебруар 2017. у 19 сати, Читаоница Фонда уметности (Библиотека града Београда, Кнез Михаилова 56).

О АУТОРУ

Селимир Радуловић (1953, Цетиње) је објавио осам песничких књига: Последњи, дани (1986), Сан о празнини (1993), У сјенку улазим, оче (1995), О тајни ризничара свих суза (2005), Снови светог путника (2009), Под кишом суза с Патмоса (2012), О пастиру и камену са седам очију (2015), Сенка осмог еона (2016); књиге изабраних песама: По лицу ноћи (1996,1997), Књига очева (2004), Где Богу се надах (2006), Извештај из земље живих (2009), Светло из очеве колибе (2011) и књиге изабраних и нових песама: С виса сунчаног, страшног (1999), Као мирни и светли весник (2008), Песма с острва сирочади (2010.)

Пре неколико година, у издању Српске књижевне задруге и Православне речи, објављена су му Изабрана дела (I-V).

Поводом његовог песничког дела објављена су два зборника радова: Песник ноктурна (1995) и Светло из очеве колибе (2015).

Аутор је пет антологија/хрестоматија, књиге књижевно-критичких текстова Повој и чланци (1987) и књиге огледа Светло из очеве колибе (2015).

За свој књижевни рад добио је Новембарску повељу Новог Сада, Искру културе, Печат вароши сремско-карловачке, Кочићево перо, Награду Прољетног сајма у Бањалуци, Награду Теодор Павловић, Вукову награду, Награду Миодраг Ђукић, Награду Симо Матавуљ и Повељу Мораве.

Био је секретар Покрајинског фонда културе (1990-1992), директор Културног центра Новог Сада (1992-1997), председник Друштва књижевника Војводине (1997-2000), главни и одговорни уредник издавачке куће Орфеус (2001-2012), директор Стеријиног позорја (2012-2014). Сада је управник Библиотеке Матице српске.

Потпредседник је Удружења књижевника Србије.

Живи у Новом Саду.

O КЊИЗИ

Поетичка позиција Селимира Радуловића je специфична u делује апартно чак и у кругу поетичког вишегласја, карактеристичног за савремену српску поезију, која je отворена за најразличитије приступе, опште естетичке претпоставке, формалне моделе и видове искуства које се изражава у песничком делу. Радуловићеви стихови и звуком и фактуром, и обухваћеним искуством и тематско-мотивским круговима, сугеришу да их на поетичкој мапи сместимо на страну која стоји ближе традиционалним представама; али она се такође јасно разликује од данас доминантних облика традиционализма у српској поезији, ослоњених на песму народног певача, односно на неосимболистичко крило песништва измеђудва светска рата. Такав утисак оставља и песникова нова збирка Сенка осмог еона. (…)

Апсолутно поверење у смисао који гарантује трансцеденција испољава се на различите начине у овоj збирци. У средишним, исихастичким целинама (…) дијалошка форма говора се успоставља на две равни: најпре хоризонталној, између овосветских актера, и тада по правилу онај искуснији упућује дa се димензија светог достиже неизрецивим и утолико парадоксалним искуством. Не доктрином, дакле, не учењем, већ живим учешћем. Друга раван je вертикална, молитвена – само привидно монолошка. Јер, иако нема гласног одговора трансценденције, онај ко упућује молитву сигуран je дa тај oдгoвop чује,  и зна

Да горди пита, a смерном се

Тајна сама открива.