Advertisements

SF приче са креативног писања – Дијана Минић

Успео сам да се укрцам за последњи лет кући. Рекоше из контроле да су организовали ванредни лет за Орион. „Јао, која срећа!“ Таман сам мислио да морам још недељу дана да проведем у рупчаги са дрекавцем. Али ми је и ово је било за мишју длаку. Замало да закасним, опет. Закаснио сам на последња два лета и то све због бабине хибридне чиваве која баш када треба да уђе у кућу, она одлучи да се игра јурке користећи своју телепортацију. Та моћ је нетипична за људе, тако да ја као обичан смртник проведем још сат времена буквално правећи кругове око куће. А, знате ли последњег пута где је он био док сам ја то радио? НА КРОВУ!

dijanina-civava

И мали шугавац ми се подсмевао све време. Тада сам пукао. Отрчао сам у кућу узео бабин магични ласо и увукао шугавца у кућу. Баба се враћа сутра. Али, Боже, коме је још пало на памет да од онако мале, ретардиране чиваве направи велику, ретардирану чиваву која се пење на кров са или без помоћи телепортације, додавши јој ген алпаке. Мислим, јесте сада мало мање ретардирана, јер због гена алпаке, гледана из одређеног угла, у врло специфичним деловима дана, успе да изгледа чак слатко и сада је као најпопуларнији љубимац на Ориону и моја баба са Земље је морала да га има. Али, телепортација?! Чивави?! Стварно?!
Сада, није на мени да одговорим на то питање. Кажу да, када на неко питање не можете наћи одговор, то значи да то и није ваше питање. Зато ваља пустити такве ствари и фокусирати се на садашњост. Carpe проклети diem. Знате ли онај осећај када сте толико изгубљени у мислима да сте све време гледали у једном правцу или као ја тренутно, кроз прозор већ двадесет минута и да заправо ништа нисте видели. Гледате, а не видите. Слушате, а не чујете. Причате, али не мислите… Последња је врло честа особина људи.
Моја баба је прошле зиме, играјући томболу, освојила наградно путовање крузером за двоје кроз галаксију. Када ме је позвала, искрено сам мислио да је планирала да води мене. Таман када ми је саопштила да је освојила ту награду, отворио сам широм уста да избацим сав ваздух који сам претходно удахнуо од огромног узбуђења и са великом захвалношћу издахнем једно ХВАЛА – саопштила ми је да јој је потребно да јој неко чува Микија, док она и њена КОМШИНИЦА буду биле на том крстарењу. Још ако бих могао и да храним комшиничиног папагаја, било би супер. Издувао сам се као балон. У тренутку сам покушао да смислим неки јако добар и убедљив разлог зашто то не бих могао да урадим, али ме је мајка која је преслушкивала разговор на другој слушалици предухитрила рекавши: „Боже мама, па зашто не би хтео? И онако није имао никакве паметне планове за ово лето овде. Спаковаћу га на следећи лет за Земљу.“

Буљим у ексер на зиду и чујем зујање у глави. То јест, више као празан шум… поветарац на пространом, зеленом пашњаку. Јер од толиког почетног узбуђења прећеним инстантним разочарањем, уследио је велики бес. И једноставно мој мозак је ту забаговао и пројектовао ми најумирујућу слику коју је могао да нађе. Зелени пашњак са све дрвеним тарабама, као у оним цртаним филмовима. У том стању једино што сам могао да одговорим јесте било: „Хвала мама. Видимо се баба.“ И тада сам спустио слушалицу. А већ сутра сам био на путу за Земљу, а сада се већ враћам. Како само време брзо пролази.


Причу написала Дијана Минић, члан Љубитеља фантастике Костолац

Извор: Љубитељи фантастике Костолац

Advertisements

Posted on 13. februara 2017., in Biblioteka, Preporuka, Priče i pesme. Bookmark the permalink. 1 komentar.

  1. Гордана

    Одлична прича.

    Sviđa mi se

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: